Nakon čitanja , odlično odlične knjige E. Fromma “Bekstvo od slobode” , koju preporučujem svakom slobodoumnom insanu koji je u potrazi za ispravnom dijagnozom današnjeg društva a onda i naravno za rješenjem tog stanja, ne mogu a da ne podjelim ove citate i sa vama, dragi moji voxxyz-ovci i z-ovce D
Ukrako, u knjizi Fromm raspravlja o lažnoj čovjekovoj slobodi za koju se borio još od srednjeg vijeka , želeći da se oslobodi okova autoriteta crkve i vladara, prije toga zavisnosti o prirodi. Oslobađajući se od tih okova, čovjek je zapravo stekao lažnu slobodu i otuđio se od svijeta. U potrazi za identitetom i pripadnošću nalazio se u raznim novim idejama i ideologijama poput fašizma i demokratije. Ali i to su sve ne ispravna rješenja koja ne mogu udovoljiti ljudskoj potrebi za pomirenjem i skladom sa životom i svijetom, prirodom.
Fromm na kraju kao rješenje predlaže spontanost, a koja bi zapravo značila , život bez maski, život bez pretvaranja i licemjerstva tj. “izrađavanje onoga što odista osećamo i mislimo”
Tema jeste široka, ali u ovome Frommovom pisanju, ja opet vidim, a vidjeće i onaj ko ima svjetla, sve ono što i Islam od nas traži kao rješenje života , kao i sve ono što Islam vidi kao negativnosti…..da ne duljim, evo citata pa bujrun:
“U dece nalazimo još jedan primer za spontanost. Ona poseduju sposobnost da osećaju i misle ono što je zaista njihovo; ta spontanost ispoljava se u onome što govore i misle, u osećanjima koja se izražavaju na njihovim licima. Ako se zapitamo šta doprinosi tome da većinu ljudi privlače deca, odgovor, verujem, mora glasiti da ih deca, sem iz sentimentalnih i konvencionalnih razloga, privlače upravo tim svojstvom spontanosti. Ono ostavlja dubok utisak na svakog ko i sam nije sasvim mrtav da to svojstvo ne bi mogao da opazi.
U stvari, ništa nije privlačnije ni ubedljivije od spontanosti, bilo da se nađe u deteta, umetnika ili u onih pojedinaca koji se ne mogu ovako grupisati prema dobu starosti ili zanimanju. Mi većinom možemo da zapazimo bar trenutke vlastite spontanosti, koji su u isti mah i trenuci istinske sreće. Bilo da je to novo i spontano opažanje nekog pejzaža ili otkrivanje neke istine do koje smo došli vlastitim mišljenjem, ili neko čulno zadovoljstvo koje nije ukalupljeno, ili naviranje ljubavi prema drugoj osobi — u tim trenucima svi znamo šta je spontani čin i možemo donekle da zamislimo kako bi izgledao ljudski život kad se ti doživljaji ne bi tako retko javljali i toliko zapostavljali.
Zašto spontana aktivnost rešava problem slobode? Rekli smo da negativna sloboda po sebi pravi od pojedinca izdvojeno biće, čiji je odnos prema svetu dalek i nepoverljiv, a čije je lično ja slabo i neprestano ugroženo. Spontana aktivnost je jedan način na koji čovek može da savlada strah od usamljenosti ne žrtvujući pri tom integritet svog ličnog ja; j r se u spontanom ostvarivanju svog ličnog ja čovek nanovo sjedinjuje sa svetom — sa čovekom, prirodom i sa samim sobom. Ljubav je glavna sastavnica takve spontanosti; ne ljubav kao iščezavanje ličnog ja u drugoj osobi, niti ljubav kao posedovanje druge osobe, već ljubav kao spontano potvrđivanje drugih, kao sjedinjavanje pojedinca sa drugima na osnovu očuvanja pojedinačnog ja. Dinamično svojstvo ljubavi leži upravo u ovoj polarnosti: ljubav potiče iz potrebe da se savlada podvojenost i dovodi do jedinstva — pa ipak se individualnost ne otklanja.
Druga sastavnica je rad; ne rad kao prinudna aktivnost radi izbegavanja usamljenosti, niti rad kao odnos prema prirodi, koji je delimično gospodarenje njome a delimično obožavanje proizvoda ljudskih ruku i robovanje njima, već rad kao stvaranje, pri kome se čovek sjedinjuje s prirodom u stvaralačkom činu. što važi za ljubav i za rad, važi i za svaku spontanu radnju, bila ona ostvarivanje čulnog zadovoljstva ili sudelovanje u političkom životu zajednice. Ona potvrđuje individualnost ličnog ja, a u isto vreme ga sjedinjuje s čovekom i prirodom.
Osnovna dihotomija svojstvena slobodi — rođenje individualnosti i patnja zbog usamljenosti — razrešava se, na višem stupnju, čovekovom spontanom radnjom. Pri svakoj spontanoj aktivnosti pojedinac prihvata svet. Ne samo što njegovo pojedinačno ja ostaje netaknuto ; ono postaje jače i čvršće. Jer lično ja je onoliko snažno koliko je aktivno. Ne stiče se istinska snaga posedovanjem kao takvim, bilo to posedovanje materijalnih dobara ili mentalnih svojstava kao što su emocije ili misli. Snaga se, takođe , ne stiče korišćenjem predmet a i manipulisanjem njima; ono što koristimo ne pripada nama prosto zato što ga koristimo. Nama pripada samo ono za šta nas istinski vezuje naša stvaralačka aktivnost, bilo to osoba ili predmet.
Samo ona svojstva koja proishode iz naše spontane aktivnosti daju snagu ličnom ja i tako uobličuju osnovu njegova integriteta. Nesposobnost za spontano delanje, za izražavanje onoga što odista osećamo i mislimo i nužnost — koja iz te nesposobnosti proizlazi — da sebi i drugima prikažemo pseudolično ja, jesu koreni osećanja inferiornosti i slabosti. Bili mi toga svesni ili ne, ničega se ne stidimo više nego činjenice što mi nismo mi, i ništa nas ne pravi ponosnijima i srećnijima no kad mislimo, osećamo i kazujemo ono što je naše. To u suštini znači da je važna aktivnost kao takva, da je važan proces, a ne rezultat. U našoj kulturi naglasak je upravo na obrnutom . Mi proizvodimo ne radi konkretnog zadovoljenja već u apstraktnu svrhu prodaje robe ; osećamo da kupovanjem možemo doći do svega materijalnoga i nematerijalnoga i tako prisvajamo stvari bez ikakvog ličnog stvaralačkog napora . Isto tako, smatramo naša lična svojstva i rezultat naših napora robom koja se može prodati za novac, ugled i moć . Tako naglasak prelazi sa zadovoljenja stvaralačke aktivnosti na vrednost gotovog proizvoda. Time čovek propušta jedino zadovoljenje koje mu može pružiti stvarnu sreću — doživljaj aktivnosti u datom trenutku — pa juri za utvarom koja ga razočarava čim poveruje da ju je uhvatio — za varljivom srećom koja se naziva uspehom.
Ako pojedinac spontanom aktivnošću ostvari svoje lično ja, te tako dođe u vezu sa svetom, on više nije izdvojeni atom ; on i svet postaju deo jedne strukturalizovane celine; on ima svoje zakonito mesto, a time nestaje njegova sumnja u sebe i u značenje života. Ta sumnja je potekla iz njegove podvojenosti i iz ometanja života; sumnje nestaje kad on bude u stanju da živi spontano, a ne prinudno ni automatski. On je svestan sebe kao pojedinca koji je aktivan i koji stvara, te shvata da život ima samo jedno značenje: sam čin življenja.”
tekst nema veze sa poligamijom, to je samo foluška bila 😀
