„I reci : “Radite! Allah će rad vaš vidjeti, a i Poslanik Njegov i vjernici, i vi ćete biti vraćeni onome koji zna nevidljivi i vidljivi svijet, pa će vas o onome što ste radili obavijestiti.”(Et-Tevbe, 105)
Neki prevodi vele : “Reci: Trudite se, pa će vaš TRUD Allah vidjeti ….”
Kontam, i pitam se …zašto je pažnja usmjerena samo na RAD , a ne na REZULTAT rada!? Zašto Allah s.v.t. ne kaže da ćemo vidjeti REZULTATE rada , nego nas samo podstiče na akciju i aktivnost, na trud i rad!?
I zašto nama ne poručuje da ćemo MI VIDJETI REZULTATE tog našeg rada i truda!?
Zašto nam ne poručuje da radimo za taj rezultat a ne samo rad radi rada!?
Kao da oni nisu toliko bitni?
Mislim, jesu bitni naravno, ali ovaj ajet nas podstiče samo na rad a da toliko ne brinemo o rezultatima, da ih ne išćekujemo i ne očekujemo, da ukoliko i izostanu , jel’, da ne očajavamo.
Ima tu još nečega, a to je ono, a moram opet postati, o čemu govori Fromm, u onom citatu iz prošlog članka:
“…rad kao stvaranje, pri kome se čovek sjedinjuje s prirodom u stvaralačkom činu. Što važi za ljubav i za rad, važi i za svaku spontanu radnju, bila ona ostvarivanje čulnog zadovoljstva ili sudelovanje u političkom životu zajednice. Ona potvrđuje individualnost ličnog ja, a u isto vreme ga sjedinjuje s čovekom i prirodom…..
Osnovna dihotomija svojstvena slobodi — rođenje individualnosti i patnja zbog usamljenosti — razrešava se, na višem stupnju, čovekovom spontanom radnjom. Pri svakoj spontanoj aktivnosti pojedinac prihvata svet. Ne samo što njegovo pojedinačno ja ostaje netaknuto ; ono postaje jače i čvršće. Jer lično ja je onoliko snažno koliko je aktivno. Ne stiče se istinska snaga posedovanjem kao takvim, bilo to posedovanje materijalnih dobara ili mentalnih svojstava kao što su emocije ili misli. Snaga se, takođe , ne stiče korišćenjem predmet a i manipulisanjem njima; ono što koristimo ne pripada nama prosto zato što ga koristimo. Nama pripada samo ono za šta nas istinski vezuje naša stvaralačka aktivnost, bilo to osoba ili predmet.
Samo ona svojstva koja proishode iz naše spontane aktivnosti daju snagu ličnom ja i tako uobličuju osnovu njegova integriteta. Nesposobnost za spontano delanje, za izražavanje onoga što odista osećamo i mislimo i nužnost — koja iz te nesposobnosti proizlazi — da sebi i drugima prikažemo pseudolično ja, jesu koreni osećanja inferiornosti i slabosti. Bili mi toga svesni ili ne, ničega se ne stidimo više nego činjenice što mi nismo mi, i ništa nas ne pravi ponosnijima i srećnijima no kad mislimo, osećamo i kazujemo ono što je naše. To u suštini znači da je važna aktivnost kao takva, da je važan proces, a ne rezultat. U našoj kulturi naglasak je upravo na obrnutom . Mi proizvodimo ne radi konkretnog zadovoljenja već u apstraktnu svrhu prodaje robe ; osećamo da kupovanjem možemo doći do svega materijalnoga i nematerijalnoga i tako prisvajamo stvari bez ikakvog ličnog stvaralačkog napora . Isto tako, smatramo naša lična svojstva i rezultat naših napora robom koja se može prodati za novac, ugled i moć . Tako naglasak prelazi sa zadovoljenja stvaralačke aktivnosti na vrednost gotovog proizvoda. Time čovek propušta jedino zadovoljenje koje mu može pružiti stvarnu sreću — doživljaj aktivnosti u datom trenutku — pa juri za utvarom koja ga razočarava čim poveruje da ju je uhvatio — za varljivom srećom koja se naziva uspehom.
Ako pojedinac spontanom aktivnošću ostvari svoje lično ja, te tako dođe u vezu sa svetom, on više nije izdvojeni atom ; on i svet postaju deo jedne strukturalizovane celine; on ima svoje zakonito mesto, a time nestaje njegova sumnja u sebe i u značenje života. Ta sumnja je potekla iz njegove podvojenosti i iz ometanja života; sumnje nestaje kad on bude u stanju da živi spontano, a ne prinudno ni automatski. On je svestan sebe kao pojedinca koji je aktivan i koji stvara, te shvata da život ima samo jedno značenje: sam čin življenja.”
Dakle, taj rad, kako stoji u ajetu, je naređen radi jačanja induvidue, radi rješavanja problema otuđenosti modernog čovjeka, radi postizanja sreće!
Islam nas podstiče i da djelamo spontano, kada god možemo i osjetimo potrebu na učinimo neko djelo, da ga i učinimo.
Ta se spontanost ne odnosi samo na djela nego i na emocije.
Pa u tom smislu Allahov poslanik a.s. kaže : “Kada neko od vas zavoli svoga brata neka mu to i kaze.” (Ebu Davud i Tirmizi) -( ne znam jel se ovo može i analogno koristiti i za sestre 😀 )