Jeste li ikada razmišljali o tome, kako bi bilo da vas živog sahrane?
Da vas zakopaju u mezar, grob, a vi živi!?
Ležite u toj rupi, urlate, derete se, lupate o daske, očajnički želite da vas čuju i otkopaju. Znate da nad vama stoje oni vama najbliži i najdraži, ludački želite da vas oni čuju i da vas izbave, da vam ponovno dadnu novi život, nastavak života…ali…ništa…niko vas ne čuje, i vi kao to vidite sve..znate da ćete ostati tu…znate da što više mašete i derete se, plačete, udarate..sve brže ostajete bez to malo kisika što ga je preostalo u toj rupi..u toj tami…i onda kao umirete…i vaš duh onda ide i traži vaše voljene…i vi ste tu kod njih…a niste ni svjesni da ste duh..baš kao u nekim filmovima..i stanete ispred njih i dozovate ih ali oni vas ne čuju, ne odgovaraju vam..očajnički plačete….gledate u njihove živote i vidite da su nastavili dalje…drago vam, ali vam i teško…teško vam što ste ništa za njih..ne obilaze ni vaš grob više…shvatate da im možda nikada niste ništa ni značili…da ste im bili teret kojeg su se oslobodili sa zadovoljstvom…poželite da još jednom umrete…da budete ništa….da nikada niste ni bili…da li razmišljate ikada o tome?
Ili…zamisli da si ti onaj koji sharanjuje nekoga ko je živ? …kako bi se osjećao?…znaš da je živ ali je za tebe mrtav i moraš ga sahraniti…znaš da, dok ga spuštaš u zemlju , čuješ zapravo njegove vapaje i udarce o daske…zatrpavaš ga zemljom..i ti zvuci iz gorba su za tebe sve tiši i tiši, a za njega sve glasniji i jači…a znaš i da su za njega jači ali se praviš da su tiši..tebi jesu…moraju ti biti… da li ti moraju biti?..a znaš i da će i njemu utihnuti i prestati….okrečeš se i nastavljaš sa svojim životom dok u isto vrijeme znaš da će taj u zemlji umirati polahko…i znaće da umire..i znaš da će nastaviti život kao duh u nekoj drugoj dimenziji u nekom svom životu..znaš da će te možda i obilaziti..ali ga nećeš primjećivati…možda nekada osjetiš nešto..u mislima ti dođe da pomisliš na njega..ili nju…ali onda sebi kažeš da ti se pričinjava…a znaš da ti se ne pričinjava..da li ste ikada o tome razmišljali?
Da li ste se ikada tako osjećali?
i šta je teže…šta je gore…biti živ pokopan..ili živog pokopati? ..u oba slučaja srce ti umire sigurno….i ko …šta onda postaješ?
