Članak 539. (mali princ)

Svi samo čuli za Malog princa, većina ga je i čitala…i ja sam, nekada davno kao mali..kasnije bi naleti pođahkad na neke citate ….a neki dan, neki dan ga ponovo pročitam, kao odrastao (barem fizički) ..i….ne mogu da prestanem da razmišljam o toj priči i da se prestanem diviti njenoj ljepoti, dubini, jednostavnosti a komplikovanosti..jednostavno predobro….i mogu reći, jedna od najljepših i najdražih mi knjiga…puno bi toga želio staviti ovdje, zapravo cijelu knjigu ali evo, neka imam bar ovaj dio ovdje ..

“Tada se pojavi lisica:
– Dobar dan – reče lisica.
– Dobar dan – učtivo odgovori mali princ, okrećući glavu u pravcu odakle je dolazio glas, ali ništa ne vidje.
– Ovdje sam, – reče glas – pod jabukom…
– Ko si ti? – reče mali princ. – Jako si lijep!…
– Ja sam lisica – reče lisica.
– Hajde da se igramo – predloži joj mali princ. – Tako sam tužan…
– Ne mogu se ja s tobom igrati – reče lisica. – Nisam pripitomljena.
– Ah! pardon – reče mali princ. Ali pošto je razmislio, doda:
– Šta znači “pripitomiti”?
– Ti nisi odavde, – reče lisica – šta tražiš?
– Tražim ljude – reče mali princ. – Šta znači “pripitomiti”?
– Ljudi – reče lisica – imaju puške kojima love. To je jako nezgodno! Oni gaje i kokoške. I u tom nalaze interes. Tražiš li kokoške?
– Ne – reče mali princ, – tražim prijatelje. Šta znači “pripitomiti”?
– To se previše zaboravlja – reče lisica. – To znači “stvoriti veze”…
– Stvoriti veze?

– Pa da – reče lisica. – Ti si za mene još uvijek samo mali dječak koji liči na stotine hiljada dragih malih dječaka. I ti mi nisi potreban. Niti sam ja tebi potrebna. Ja sam za tebe samo jedna lisica, slična hiljadama dragih. Ali, ako me pripitomiš, bit ćemo potrebni jedno drugom. Bit ćeš za mene jedini u svijetu. Bit ću za tebe jedina u svijetu….
– Počinjem razumijevati – reče mali princ. – ima jedan cvijet… mislim da me je pripitomio…

– To je moguće – reče lisica. – Na Zemlji se vide svakakve stvari…
– Oh! Nije to na Zemlji – reče mali princ.
Lisica postade jako radoznala:
– Na nekoj dragoj planeti?
– Da.
– Ima li lovaca na toj planeti?
– Nema.
– To je zanimljivo! A kokoški?
– Nema.
– Ništa nije savršeno – uz uzdah reče lisica. Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
– Moj život je jednoličan. Lovim kokoške, ljudi love mene. Sve kokoške liče jedna na drugu, svi ljudi su slični. Znači, dosađujem se pomalo. Ali, ako me pripitomiš, moj život će ozariti sunce. Upoznat ću šum koraka koji su različiti od svih drugih. Drugi koraci me tjeraju pod zemlju. Tvoji će me, kao muzika, zvati napolje, iz jazbine. A gledaj! Vidiš li tamo ona žitna polja? Ja hljeb ne jedem. Žito mi nije od koristi. Žitna polja me ne podsjećaju ni na šta.
A to je tužno!
Ali tvoja kosa je zlatne boje. I bit će divno kad me pripitomiš! Zlatno žito će me podsjećati na tebe. I zavoljet ću šum vjetra u žitu…
Lisica zašuti, i dugo posmatraše malog princa.
– Molim te… pripitomi me – reče ona.
– Ja bih, – odgovori mali princ – ali nemam vremena. Moram da otkrijem neke prijatelje i da naučim mnoge stvari.
– Poznaju se samo pripitomljene stvari – reče lisica. – Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Kupuju gotove stvari kod trgovaca. Ali pošto ne postoje trgovci kod kojih se mogu kupiti prijatelji, ljudi nemaju više prijatelja. Ako želiš prijatelja – pripitomi me!
– A šta treba da se uradi? – reče mali princ.
– Treba biti strpljiv – odgovori lisica. – Prvo ćeš sjesti malo podalje od mene, ovako, u travu. Ja ću te gledati ispod oka, a ti nećeš ništa reći. Govor je ponekad izvor nesuglasica.
Ali svaki sljedeći dan sjest ćeš malo bliže meni.
Sutradan, mali princ ponovo dođe.
– Bolje bi bilo da si došao u isti sat – reče lisica. – Ako dođeš, na primjer, u četiri sata poslije podne, ja ću biti sretna već od tri sata. I što vrijeme bude više odmicalo, ja ću biti sve sretnija. A već u četiri sata počet ću da se brinem i uznemirujem; otkrit ću cijenu sreće! Ali, ako budeš dolazio u bilo koji sat, onda ja neću znati u koje vrijeme da odjenem srce…
Potrebni su obredi…
– Šta je to “obred”? – upita mali princ.
– I to je jedna prezaboravljena stvar – reče lisica. – To je ono što jedan dan čini različitim od svih drugih, jedan čas od svih drugih. Moji lovci, na primjer, imaju jedan obred. Svakog četvrtka plešu sa djevojkama iz sela. Zato je četvrtak prekrasan dan! Prošetam sve do vinograda. Kad bi lovci plesali bilo kad, onda bi svi dani bili međusobno slični i ja ne bih imala praznika.
I tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se čas odlaska približi:
– Ah! – reče lisica – plakat ću…
– Ti si kriva. – reče mali princ – ja ti zlo nisam želio. Ti si htjela da te pripitomim…
– Sigurno – reče lisica.
– Ali ti ćeš plakati! – reče mali princ.
– Sigurno – reče lisica.
– Znači, ništa ne dobijaš!
– Dobijam, – reče lisica – zbog boje žita. Pa zatim doda:
– Hajde, da opet pogledaš ruže. Shvatit ćeš da je tvoja ruža jedinstvena na svijetu. Vratit ćeš se da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
I mali princ ode da ponovo pogleda ruže:
– Vi uopšte ne ličite na moju ružu, ništa vi još niste – reče on njima. – Niko vas pripitomio nije, niti ste vi koga pripitomile. Vi ste onakve kakva je bila moja lisica. Bila je to lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali sam ja od nje stvorio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena u svijetu.
Ruže su se nelagodno osjećale.
– Vi ste lijepe, ali ste prazne – još on njima reče. – Ne može se za vas umrijeti. Naravno, obični prolaznik bi od moje ruže mislio da liči na vas. Ali je ona sama važnija od svih vas, jer nju sam ja zalijevao. Jer, nju sam ja stavio pod stakleno zvono. Jer, njoj sam ja napravio zaklon. Jer, na njoj sam ja ubio gusjenice (osim dvije-tri, radi leptirova). Jer, nju sam ja slušao kako se žali, hvali, ili čak šuti. Jer, to je moja ruža.
On se vrati lisici:
– Zbogom.
– Zbogom – reče lisica. – Evo moje tajne. Vrlo je jednostavna: samo se srcem dobro vidi. Oči ne vide ono što je bitno.
– Ono što je bitno oči ne vide – ponovi mali princ, da ne bi zaboravio.
– Upravo vrijeme koje si utrošio na svoju ružu, nju čini tako značajnom.
– Vrijeme koje sam utrošio na svoju ružu… ponovi mali princ da bi zapamtio.
– Ljudi su tu istinu zaboravili – reče lisica. – Ali ti je ne smiješ zaboraviti. Zauvijek si odgovoran za ono što si pripitomio. Odgovoran si za svoju ružu.
– Odgovoran sam za svoju ružu… ponovi opet mali princ da bi zapamtio. ”

 

1

Autor: alkemichar

open mind for a different view and.... stay calm

8 komentara na “Članak 539. (mali princ)”

  1. Ahh, sad kontam! 🙂

    Ne, nisam ja u pitanju. Mada eto, slucajnosti radi, jesam Bugojanka i jesam bila u Sri Lanci i Tajlandu. Dok je ovu Bugojanku u postu u Faktoru u svijet odvela zelja za upoznavanjem novoga, mene je (pored iste zelje) odveo posao koji radim – humanitarni rad jos od ‘94 u dragoj nam Bosni, pa zatim Afganistan, Sri Lanka, Tajland i Mijanmar, te Pakistan.

    Ipak, hvala na clanku; voljela bih upoznati ovu moju sugradjanku.

    Prijavi komentar

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *