Članak 542. (istiniti snovi)

Da na početku samo kažem da, što se tiče nekakvih vehabističkih komentara koje nisam odobrio i prebacio ih u smeće, da ću pisati o tome posebno šta i kako, inšaallah…

Helem….

Bojite li se vi da vam se snovi ostvare?!

I ako se pođu ostvarivati, makar bili i lijepi, da pomislite, nešto čudno se dešava, nešto van vaših poimanja stvarnosti i sl…

Ja uglavno ne, ne bojim se, posebno lijepih…

I pišem da bih podijelio i sa vama lijepu vijest, da mi se ostvario jedan san, o kojem sam pisao u ovom članku IN VITRO.

Dakle moj brat i sestra, i prijatelji, su nakon 18 godina braka dobili svoje prvo dijete od Allaha s.w.t. , elhamdulillahi. Tako mi se ispunio ovaj san.

Imao sam još nekih snova..lijepih, ružnih….neki za koje ne znam u kakve bi ih svrstao…ono..lijepi su, srce mi govori da su lijepi i duša žudi za time…ali me uhvati i neki strah od toga ako bi se počeli ostvarivati…da li sam spreman za njih…

Molim Allaha da se svi snovi koji su dobri za nas, za naše živote i na ovome i na budućem svijetu, ostvare …. amin.

Članak 541. (kriv?!)

Jeste li se ikada našli u situaciji, a vjerujem da jeste, daa…preuzmete krivnju tj. da pristanete dobrovoljno na ulogu krivca iako ustvari ne mislite i ne vjerujete da ste zaista i krivi za to za što vas se optužuje, ali ipak, radi nekog mira, radi sprečavanja neke veće štete koja bi mogla nastati po nekoga drugog prije svega, odlučite i kažete ok, ja sam! , do mene je, izvini et’ neću više nikada!
I dok vas ta osoba ili osobe terete i optužuju da ste ovakvi i onakvi, gori i najgori, vi ga nako slušate a i ne slušate…znate da imate ja argument da mu kažete, da ga oborite, ali shvatate i to da je on u nekakvom afektnom stanju i da vas neće razumjeti, da neće ništa povezati što zbog emotivno stanja što zbog intelekta,  i vi nako jadno, ali ne jadno radi sebe, nego vam žao te osobe i zbog toga što se ona osjeća povrijeđena a i zbog toga što je to što vam prigovara plitko, vi pristajete da budete krivac. Bojite se da, ako ne pristanete na to, da će nastati još veća šteta.

I dok ga slušate , ja barem, pokušavam da ostavim dojam da zaista i slušam tu osobu, a u sebi mislim kao : “daj više prestani, ušuti, shvatam te, žao mi te ali se ne sikiraj, biće po tvome, iako bi te mogao svladati i argumentacijom, ali neću, ušuti više dosadan si, znam sve šta ćeš reći, samo prestani više…”

I onda, kada na kraju budeš taj krivac, i kada nakon par trenutaka ostaneš sam..osjetiš prvo nekakvu olakšicu, jer je sve završilo, ne taj njegov govor nego sva ta situacija da se privodi kraju,  makar i da si kriv iako misliš da nisi, ili nisi 100% barem…ali onda kasnije te obuzme neka ljutnja…zašto si pristao na tu ulogu?! I onda se osjećaš kao nečovjek jer si postupio licemjerno prema sebi prije svega a i prema toj osobi….a opet onda prepustiš se razumu koji ti kaže da je to bilo jedino moguće i ispravno, da bi sve drugo samo još više povećalo nesreću i produbilo ambis…..na kraju ostaje ti i neka satisfakcija da si ipak postupio ispravno ali i gorčina u duši jer ćeš uvijek u nekim očima biti negativac, krivac…i što si dopustio da dođe do takve situacije, i što si izgubio u svemu tome sebe i ono nešto što si volio…
tako nekako…