Ovi moji (naši) se opet vazda i svuđe svađaju, nema teme da se pokrene a da se vodi normalna debata između dvojice braće ili sestara a da se ne završi ..nako..baš bratski i sestrinski …fatajući se za vratove….
Od kud takvo ponašanje…nije mi jasno u potpunosti, ali mislim da ima više uzroka … a jedan od njih je i besposlenost, dokoličarstvo…
Rad i umor sprečavaju od takvih pojava i mislim na pravi rad i umor, ne neki intelektualni, filozofski tj. ne pametovanje, ne razmišljanje , ne čitanje ..naprotiv, previše pametovanja i vodi u svađe i rasprave.
Sunnet Allahovog poslanika a.s. je upravo to, da se sprečavanje svađa koje nastaju od previše pametovanja i želje da se uzdigne lični ego i izrazi superiornost na drugima, bilo fizička, emotivna, intelektualna, ekonomska itd., da se ljudi “zabave” nekom aktivnošću koja će ih umoriti, fizički, i na taj način ih odvratiti od dokonosti iz koje niče korov.
Slučaj pohoda na Murejsiju, na pleme Benu Mustalak….nakon uspješnog pohoda, dolazi do poznatog slučaja, kada su se dvojica momaka, jedan od Ensarija, drugi od Muhadžira, posvadili i potukli i onda pozvali, svaki svoje u pomoć. Dolazi do sukobljavanja riječima, svađe i skoro do sukoba sabljama,koji bi se desio da nije reagovao Poslanik a.s. : “Zar se dozivate pozivama džahilijeta, a ja sam još među vama”? , iskazujući odvratnost prema takvom postupanju, neislamskom, gdje se ljudi vrednuju na osnovu plemena, nacionalnosti …
Iako vidno ljut na nastalu situaciju i ponašanje, Poslanik a.s.nije uopšte ispitivao i zapitkivao ko je šta kome rekao, ko je prvi ko drugi i sl. jasno stavivši do znanja da je to u ovakvoj situaciji nebitno, jer bi se ulaženjem u takvu vrstu diskursa, plamen samo mogao još više raspiriti.
Nakon što su se ashabi r.a smirili, to izaziva srdžbu u vođi munafika Abdullahu ibn Ubejj ibn Selulu i on izgovara poznatu prijetnju : Zaista, kada se vratimo u Medinu, jači će istjerati slabije (časniji će istjerati one bez časti, tj. Medinlije će istjerati Mekelije). Kada su te riječi došle do Poslanika a.s. , on ga poziva i pita da li je to rekao, a munafik se zaklinjući čime je mogao, negira da je to izrekao.
Neki od ashaba predlažu Poslaniku a.s. da ga odmah, istog momenta smaknu, a on a.s. tada izgovara poznate riječi : “Ne , ne ubijajte ga, ne želim da ljudi pričaju kako Muhammed (a.s.) ubija svoje drugove!” , iako je Poslanik a.s. znao koju sve smutnju ovaj vođa munafika sije.
Situacija je bila toliko napeta iz svakog ugla, atmosfera uzavrela…
I u tom momentu Poslanik a.s. naređuje pakovanje i pokret! Povratak ka Medini. Dakle, prekida se svaka priča i dogovaranja, sašaptavanja i teoretiziranja i pametovanja i naređuje spremanje i pokret.
Inače, putovanje pustinjom se odvijalo otprilike do 10h dnevnog putovanja, kretalo se iza sabaha, čim postane malo vidno, pa do nekih pola 11h ili 11h , kada se Sunce primiče zenitu i postaje veoma jako, tada bi se pravila pauza sve do iza ikindije i onda opet pokret do akšama. Nakon toga bi se pravio logor i konačilo do sljedećeg jutra. Dakle sve ukupno maksimalno 10ak sati dnevno putovanja.
Taj dan, nakon tog incidenta, kada su se odnosi među muslimanima užarili i skoro došlo do oružanog sukoba, Poslanik a.s. je putovao i nije naređivao stajanje i pauze, preko 20 sati! Cijeli ostatak dana i cijelu noć su putovali!
Karavana je stigla do pred Medinu i još im je trebalo nekih pola dana putovanja i tu su tek stali.
Čim su stali, svi su legli i zaspali, premoreni od tolikog putovanja.
Znači nikome nije bilo ni do čega osim da legne i zaspe, a kamo li da razmišlja o onome šta se desilo i još da priča sa nekim o tome. Umor je učinio svoje i svi su zaspali istog momenta.
Na ovom mjestu se i desila ono što je izazvalo slučaj potvore Aiše r.a., jer ona se probudila i otišla da izvrši nuždu i pri povratku primjetila da je izgubila ogrlicu i onda se vratila da je traži, po povratku u kamp, karavane nije bilo, jedini koji je ostao je bio Safvan ibn Muattal es-Sulemi r.a. koje je prespao pokret karavane a to nam govori da je bio toliko umoran i da je tako spavao da nije čuo preko hiljadu ljudi koji su ustali, kupili svoje stvari, zajahali jahalice i krenuli..ne , on je sve to prespao u svome ćošku.
Mnogo je još pouke u svim ovim događanjima ali da zaključim o ovoj temi.
DakleM, zaposli insana, neka radi nešto, neka se umara i neće imati kad da filozofira i pametuje previše, da dipli i ogovara, da ga šejtan podstiče na zlo u tome, nego će nakon rada biti rahat i premorena za bavljenje glupostima.
Rad, nije to samo rad na poslu, nego bilo kakav rad, bilo koja fizička aktivnost, cijepanje drva, kopanje, branje, zidanje, metenje, kupljenje lišća, prćenje snijega itd. ..
Mada je većini ovih što previše pametuju, poniženje raditi, posebno džaba i posebno neke fizičke poslove … tako daaa , neka se o sebi pobrine onaj ko hoće i primjerom pokuša podstaći i druge … da nam se Allah smiluje ..amin