Autor: alkemichar

piše mi se nešto svašta oko ovih zbivanja ovih dana, od ubistva, do toga šta su i ko su vehabije, ko su isisovci, ko su obavještajci, o medijskoobavještajnoj hajci susjeda nam i njihovih cukica u BiH u službi velikosrpskihhrvatskih polikita itd. itd. ..al neči ništa o tome, dosta na fejsu …nego jedna druga stvar mi naumpala…

 

Kada je Poslanik a.s. učinio hidžru, poznato je da je kod njega bilo nekih stvari a koje su mekkanski mušrici-mnogobošci, ostavljali njemu na čuvanje!!!

Znači njegovi najljući oponenti, njegovi mučitelji i tlačitelji, ljudi koji su priželjkivali i pripremali njegovu smrt, njegovi neprijatelji, su toliko povjerenje imali u njega a.s. da su znali da su njihove stvari potpuno potpuno sigurne u rukama Muhammeda a.s.!

Bez obzira na sve ovo rečeno, da su ga mrzli i bili u do tada psihološkom, ekonomskom, medijskom i drugim specijalnim ratovima sa njim, znali su da im on a.s. neče učiniti nepravdu, da neće iznevjeriti emanet, da neće od njih njihove stvari prisvojiti, ukrasti, pronevjeriti.

 

Zamislite situaciju da su u ratu npr. naši neprijatelji , bez obzira na rat i sve ostalo, imali toliko povjerenje u nas da nam povjeravju neke stvari na emanet.

Ok, situacije jeste malo ekstremnija nego tada, ali suštinski se radi o tome da mi sami moramo još mnogo poraditi na nama i našem islamu.

Zbog takvih ljudi, cijeli narodi su primali islam kada bi vidjeli pravdu i poštenje kod muslimana.

Ima i danas sličnih slučajeva, nema da nema, ali sve je to još uvijek slabo.

 

I da, islam se nikada nije širio sabljom, nego snagom ideje i dobrote, jer istina uvijek prevlada neistinu.

 

Zbog tih ljudskih kvaliteta i dobrote, Muhammed a.s. i jeste imao nadimak el-Emin – povjerljivi.

 

Ebu Hurejre r.a. veli da je Muhammed a.s. rekao:

“Najbolji posao poslije vjerovanja u Allaha je lijepim ponašanjem i postupkom doprinjeti da nas ljudi u ime Allaha zavole.”
(Taberani; – hasen)

 

Neke stvari ne mogu stojati u mjestu, a da to ne predstavlja koračanje unazad, propadanje, zaostajanje….

Tako je i sa znanjem…

Čovjek se ne može zadovoljiti sa onim što zna u jednom momentu, čak ako bi to znanje bilo i veliko, ukoliko stalno i iznova zo znanje ne nadograđuje, ono će postajati sve manje, jer će ga vrijeme preteći, a on će ostati u ustajaloj bari…

Nedavno sam čitao i jedan intervju , sa kojim se slažem, da muslimani, zadnjih jedno 200g. nazaduju, a to je otprilike i vrjeme kada postaju kolonije zapada, zbog toga što ne napreduju u novim znanjima, ne analiziraju stanje, ne čitaju, ne predvode knjige, malo se i piše, a ono što se i piše najvećim dijelom su analize ili komentari već davno napisanih djela od prije 1000 i više godina.

Razlozi ovoga su mnogi, pa i ta politika zapada koju je vodio prema kolonijama a kojoj je cilj bio naravno da taj kolonizirani narod ne napreduje, jer stoka bez razuma je uvijek najposlušnija…

Ali ja opet velim, nije to opravdanje…recimo danas..kada postoji određena sloboda u pojedinim djelovima ummeta, opet se isto dešava…samo se vrti u krug…

Kod nas je npr. poslije rata otštampano što prevoda a što tek napisanih knjiga, ali se sve može svesti na par tema…tako imamo stotine knjiga o nekoj temi,a dok su neke oblasti potpuno ili skoro sasvim zanemarene…da ne govorim o tome da je jako malo nekog novog pristupa temama u kojem bi bile uključene savremene metode i saznanja iz oblasti kojom se te teme bave….

Ima i pozitivnih primjera ali su oni toliko malobrojni da je njihov uticaj zaemariv.

 

Znači, jedna učmalost i ustajalost, baruština, nema novih razmišljanja i promišljanja a time nema ni kvalitetnih rješenja i akcija.

Sva ta ustajalost dovodi do jedne mentalne zakržljalosti, pa onda nije ni čudno što se neke rigidne ideje lahko “primaju” u te mozgove , koji su nesposobni da promišljaju i daju nove ideje…a ako ne ide naprijed, onda kako sam i rekao – padaš, gubiš se u vremenu i prostoru…

To je baš kao i voda…uvijek mora doticati svježa sa izvora da bi bila pitka, čista i pogodna za život i ljude…uprotivnom , postaće baruština i na kraju ispariti…

 

“biće posluženi pićem – iz izvora koji će stalno teći

bistrim i prijatnim onima koji budu pili,

od njega neće glava boljeti i od njega se neće pamet gubiti.”

(Es-Saffat 45-47)

 

I jah, uspijeh i napredak islamske civilizacije je, izmeđuostalog, bio zasnovan upravo na NOVIM znanjima koja su muslimani usvajali od svih civilizacija koje su ušle pod njeno okrilje, od indijske, perzijske, grčke, pa i onih manjih naroda..islam to ništa nije a prima vista odbacivao, kao što to neki rade danas, nego je usvajao, prilagođđavao, nadograđivao i svemu davao svoj pečat…rezultat je civilizacija koja je bila grandiozna i po mnogima , od svih , najnaprednija, zbog toge je i postigla najbrži rast od svih poznatih….

 

‘nako kontam..da sam mogao birati,vjerovatno bih izabrao da živim u vrijeme procvata Andaluzije .. 🙂

 

Ono ti bio jedan majstor pa imao jedno dijete za šegrta, pa bi s njime češće odlazio u goru po drva; te jednoč bavrljajuć’ i tumarajuć’ gorom nađi majstor u zemlji otvorena vrata, ali ne smjede unić’ , nego rekne djetetu:

 

– Hajde, slugo, pa što dobijemo, popole ćemo.

 

Dijete k'o dijete, mlado pa ludo, jedva dočeka i uniđe u zemlju te tapaj, te tapaj pa onom debelom mraku. Uneke natapa na veliki podrum. Kad ono tamo, al’ u njemu tri hrpe blaga kao žarko sunce. Na jednoj hrpi sjedi or'o, sur i golem, a na drugoj se savila šarena guja od tri glave, a na trećoj čući đavo, pa iskesio zube na dijete…

 

Al’ dijete junačkog srca, poteci za jednu kamaru – ne da se odnijeti; poteci za drugu, ne da se odnijeti; poteci za treću ne da se ni ova odnijeti. Ništa ono tu ne mogne odnijeti već samo jednu kutiju, koju metne u njedra, al’ dok spremi kutiju u njedra, duhnu vjetar i zanese dijete na kamenje, u pustu i gustu šumu, nigdje ptice, nigdje kuće ni kućišta. Onda ono dijete pođe te tuc amo, tuc tamo, klim amo, klim tamo, dok ne isklima nekako iz one šume i dođe k moru.

Došavši do mora, ugleda s onu stranu jedan grad. Što će jadan kad, eto, ne može prijeć’. Misli se mali i misli i sve mislio na jednu smislio, pa sabra nešto drva što ga mogu nositi te načini splav. Dogradiv’ splav, sjedne na splav pa vozi, vozi, te pređe nekako preko mora u onaj grad:

 

– Kuda ću sada, tugo moja, kad u gradu poznanika, a ni svoga nemam? – rekne mali, pa se opet zamislio, pa najposlije otiđe u jedan han, te se najmi u handžije da mu cijepa drva, a on mu dadne ručak i večeru. Kad je bilo drugi dan, rekne mu handžija:

 

– Eto sam ti dao ručak i večeru, hajde gledaj otiđi negdje na drugo mjesto, meni više ne trebaš.

 

Ode ono dijete u čaršiju i prisloni se na jedan dućan, a gazda ga onog dućana upita:

 

– Šta ćeš, dijete?

 

A dijete mu odgovori:

 

– Hoću, gazda, da mi dadeš štogod para da večeram, jer sam ljutito izgladnjeo.

 

Bio gazda srca milostiva, pa mu dade za dvije večere:

 

– Naj, dijete, pa večeraj.

 

Dijete otrči, pa kad potroši novce, dođe opet pred onaj dućan, i tako tri večeri ustopice. Kad bilo treću večer, rekne mu gazda:

 

– Hajde, sinko, traži neka ti ko drugi da, ja ti ne mogu više dati.

 

Začuv’ ovo dijete, vrati se natrag u han.

Misli se misli, šta li će ručat, šta li će večerat, te tragajuć’ i pipljujući po sobi, napipa nekako u njedrima kutiju, otvori ju, a u kutiji devet čiraka. Onda dijete pomisli: ” Eh, da mi je devet svijeća da usadim u ovih devet čiraka, pa neka gori.”

 

Dosjeti se mali te ode jednom gospodaru, pa mu se moli:

 

– Daj mi, gospodaru, devet para, poslužiću te devet dana.

 

Doslužio gospodara, uze za ono devet para, devet svijeća u ono devet čiraka, pa kad užeže svijeće, al’ evo ti devet djevojaka na vratima. To devet djevojaka pjevalo, kucalo i igralo do pola noći. Pošto pola noći bi, a svaka potegnu po jednu kesu novaca i dade mu je govoreći:

 

– Naj ti, gospodaru, da imaš štogod za trošak – i odoše.

 

Kad bi sutradan uveče, rekne dijete handžiji da mu spremi bogatu večeru. Handžija se nasmija pa rekne malomu:

 

– Nemaš ti novaca da namiriš dobru večeru.

 

A dijete mu odgovori:

 

– Mogu ja svojim novcima poplatiti ovu zgradu gdje ja sjedim – pa mu pokaza onih devet kesa blaga. Onda se handžija čudom začudio:

 

– Moj sinak dragi, otkud tebi toliki novci kad ti nijesi imao ništa. Da nijesi te novce pokrao, pa da ne bude za moju glavu zapelo?

 

Čuvši ovo, dijete uze se handžiji klet:

 

– Očinjeg mi vida, nijesam ja tih novaca pokro, već Bog mi ih dao. Al’ mi dođi večeras i donesi devet svijeća te posjedi kod mene pa ćeš i ti vidjet’ što vidio nijesi.

Na to handžija bio gotov, pa donese devet svijeća i donese dobru večeru te sjedne do njega, pa gleda šta će biti. Mali, dok spucka večeru, ta i užeže onih devet svijeća u devet čiraka i namah dođe devet djevojaka te pjevale, kucale i igrale do pola noći, a svaka, kad pođe, dadne mu i opet kesu blaga. I tako bilo svaku noć. Mali se vrlo obogati, pa zakupi pola toga grada.

 

To se čudo nadaleko čulo, pa začuje car i njegova kćerka u Stambolu pa ga dobave sebi. Kad ga dovedoše pred cara, zapitaće ga on:

 

– Šta u tebe to ima pa u tebe dolaze devet djevojaka koje te blagom darivaju?

 

Onda mali odgovori:

 

– Čekaj, care, dok smrkne, pa ću ti pokazati šta imam.

 

Kad se smračilo, dođe car i njegova kći, a s njom i mnogo stambulskih gospođa, pa će gledat čudo neviđeno. Dok posjedaše, užeže mali svijeće, i namah se pokazaše djevojke te pjevale, kucale i igrale sve do pola noći, a kad bilo pola noći i one uzele odlazit’ , svaka gosta kesom blaga darivala. To se caru vrlo mililo, pa smisli oteti kutiju od djeteta.

 

Drugu večer skupi oko sebe stambulsku gospodu da pođe u zgradu gdje je mali sa svojim čiracima bio. Kada car i sva gospoda posjedaše u dušeke, užeže mali devet svijeća, al’ dok užeže, usta trka, usta zvrka, a umjesto djevojaka izleti devet Arapa, svaki nosi gluhu topuzinu, te udri po caru i stambolskoj gospodi. Usta jauk stambolske gospode, a kad caru dotužila topuzina, uzme moliti dijete da ga oslobodi Arapa, a da mu već neće otimati kutije. Onda mali udunu svijeću, a Arapa namah nestade.

 

Otalen se mali vrati u onaj svoj grad na moru, pa i danas je živ, ako nije umro.

Jednom bio car i imao četiri sina. Podstarost oslipi i nikako ne mogne oči izvidati. Nikakav lik ni likarija ne pomaže. I bi kaharan kako će tako živiti bez očinjeg vida. Helem, jedne noći usni da mu reče tajni glas: ” Namaži oči mašću crne lisice i progledaćeš!”

 

Kad se car sutradan zbudi, pripovidi san svojim sinovima, a ovi rekoše da će oni u lov na crnu lisicu. Kako rekoše,tako i učiniše: naoružaše se i pođu u lov. Tako ih šumska stazica dovede do ovelika brda. Tuj stadoše i rekoše se rastati i krenuti svak na jednu stranu svita, a sedmi dan se opet sastati. Tako i bi. Ode svaki svojim putem, a najmlađi će u veliku goru. Tude i ne lovio dugo, kadli opazi crnu lisicu, zapne strilu (onda još nije bilo pušaka), odapne i ubi je. Beli se carević plaho poveseli, pa natovariv lisicu pođe na misto gdje bijahu učinili ročište.

 

On tamo, a i sedmi dan na osvitku. Čas po čas, skupe se i braća, ali ni u koga crne lisice, doli u najmlađega. Tuj su počivali i hladovali, pa hladujući ožednjeli, a nigdje ni kapi vode. Traži oni amo, traži tamo, beli čuju negdje u megari gdje voda šumi. Al’ da! Ko će do nje?! Misle, i smisle da pojase odmotaju, jedan za drugi svežu, onda ispletu od granja koš i privežu ga za pojase. Ko će u košu da donese vode van najmlađi brat. Ugovore znak da će ovi za pojase potegnuti kad nagrabi vode, a da će ga onda braća izvući.

 

Side, dakle, najmlađi u koš, a braća ga spustiše. Tako dođe do dna, al’ tu još ne bi vode, ven ju čuje negdje još niže. Tuj stane na suho i pogleda preda se, al’ ima šta i vidjeti: lipa, prelipa divojka sidi u odaji kraj zlatna đerđefa, a ovaj sam od sebe veze zlatno vezivo.

 

To baš carević još nikad nije vidio, pa se plaho začudi i reče:

 

– U mene je gorika na bilome svitu zor najstariji brat, bi li ti tila poći za njega?

 

– Bome bi, veli divojka, samo me gorika odvedi.

 

Carević ju posadi u koš, povuče za pojas, a braća diž, diž i izvade lipoticu divojku.

 

– Ova je taman za mene, veli najstariji brat i opet spuste koš u megaru.

 

Pođe carević dalje i dođe u drugu odaju. On tamo, a i tu divojka lipa i prilipa: daj dva oka da je se nagledaju. Kraj nje zlatan stan, sam radi i tka zlatno platno. Gleda ju carević. gleda, pa joj veli:

 

– A Boga ti, lipa divojko, u mene je na bilom svitu drugi brat – ama pristao i zor-momak, bi li ti pošla za njega?

 

– A zašto ne bih, veli divojka, samo ako me na gornji svit odvedeš.

 

Spremi carević i nju, potegne za pojas, a braća diž, diž i izvuku divojku.

 

– Aha – veli drugi brat, ova je za mene – pa opet spistiše koš u megaru.

 

Ide carević dalje u treću odaju, a i tu sjedi divojka da je se sit nagledati ne možeš. Kraj nje zlatan mlin, sam se okreće, a iz njega zlatno mlivo sipa. I njoj će carević_

 

– U mene je na gornjem svitu brat, zor i pristao momak, ele, bi li pošla za njega?

 

– E bi, veli ona, ako me na gornji svit izvedeš.

 

Sjedne carević i nju u koš, povuče za pojas, a braća vuci, vuci, pa i nju izvukoše.

 

– Baš je ova za mene – veli treći brat i opet spustiše koš u megaru.

 

Uđe carević u četvrtu odaju, a u njoj sjedi divojka, čini mu se najlipša od sviju, ama jedina na svitu. Njoj u ruci šiba sa crnjenim krajem. Gleda je carević, gleda i gledajući je srce ga zaboljelo, pa joj veli:

 

– Evo me, divojko, ti si najlipša od sviju, vidi me, i bi li pošla za meneka?

 

A divojka se nasmija, i reče:

 

– Valaj bi, mlado momče, i odsrca bi pošla.

 

To bi careviću mimo sve milo, posadi je u koš, a ona mu reče:

 

– Evo ti šibe. Ako budeš trebao ja jela, ja pila. udari ovim krajem i doći će ti Arapin i poslužiće te. Ako ti budeš trebao ja muzike, ja ine razblude, udari crnjenim krajem i imaćeš šta želiš. Kad ti se prostre sofra, bježaće mimo tebe dva ovna: crni i bili. Gledaj da dobro uvarišeš i uzjašeš na biloga, te će te odnit na gornji svit. Uvarišeš li na crnoga, odniće te sedam katova u mrkli vilajet.

 

Kad ona to reče, potegne carević za pojas, a braća diž’ , pa diž’ , te izvuku divojku na bili svit. Kad ju izvukli, spreme crnu lisicu u torbu, a divojke povedu sa sobom i vrate se kući. Kad dođu kući, kažu babi da im se brat negdje izgubio i kad ga nikako nijesu mogli naći, da se, eto, bez njega vratiše. I car se, kukavac, rasplače. Bilo mu plaho žao za mjezimčetom i reče:

 

– A što će mi vid, kad ne mogu veselje viditi!

 

Helem mu sinovi namažu oči mašću od crne lisice i on progleda. Beli ostao najmlađi brat u megari, pa čekaj, čekaj hoće li mu braća koš spustiti. Sve misli: ” Ta, braća su mi, neće imati duše da me ovđeka, kukavca, ostave.” Pa kad ih za dulje ne bi, opet pomisli: ” Ako nemaš krvnika, mati ti ga je rodila” – i siđe u odaju gdi je njegova divojka sidila, siđe na onaj isti dušek i briznu u plač.

 

Ali nema fajde, izglednio i ožednio, kukavac, pa uzme šibu što mu je njegova divojka dala, udari njome, šreda nj dođe Arapin, dade mu selam i pita šta želi jesti. Ovaj kaže to i to jesti, a to i to opet piti. Arap otiđe i ukratko se vrne sa punom sofrom mirisavih sahana.

 

On za sofru, a preda nj dva ovna: crn i bio. Pa sve lete ispred njega, jedan mimo drugoga.

Carević ustane i pogleda kako će na biloga uvarisati, ali čim se na njega zatrči, eto crnoga, pa tako opet. Pa kad vidi da nikako ne može na biloga uvarisati, opet side za sofru. Kad je carević poručao, nestane ovnova, a i sofre.

 

Ostane sam u megari, sve misli što će i kako li će, sve misli i do akšama ništa ne smisli. Kad bi o akšamu, udari opet šibom, i opet dođe onaj Arap, a carević mu reče:

 

– Donesi mi to i to da izijem, a opet to i to da popijem.

 

Tako i bi. Namisti Arapin sofru, i kad carević za nju side, eto opet ovnova, pa sve leti jedan mimo drugoga. ” E, misli carević, zažmiriću očima, pa na koga uvarisao – uvarisao!” Tako i bi. Carević zažme očima, uzjaše na ovna, pa kad pogleda, nađe se, žalosna mu majka, na crnom, gdje ga nosi u mrkli vilajet.

 

Došavši na sedam kata u nizinu, spusti ga ovaj, a on se nađe u novu svitu.

 

Šta će sad, kamo li će?

 

Ide i ide i putem dođe do jezera. Kraj jezera drvo veliko, koliko ga na gornjem svitu nikad vidio nije. Kako je umoran bio, leže i zaspe. Jedva ga prvi san obladao, kadli čuje više sebe pisku. Otvori oči, a nad njim ovolika tičad, pružila glave k jezeru i pište. Ali iz jezera šumi šum i huči huka, a eto zmaja te otvorio ralje na tičad, da ih proždre. To opazi carević, pa skoči na noge, maši se sabljetine i odsiče zmaju glavu. Kako mu je glavu odsiko, sruši se od muke i zaspe.

 

Kad se probudi, al’ nad njim raširila krila tica kao kuća velika, pa ga od sunca čuva i progovori mu:

 

– Ti si moju dicu izbavio od zmaja koji mi ih svake godine proždire. Ja ću tebi za hator što mogu i što ustrebaš.

 

– Ne trebam ništa, kaže carević, nego me odnesi gori na bili svit.

 

– To ću teško moći, veli tica, nu me poslušaj što ti kažem, a ja ću gledati da te odnesem. Ovdje nedaleko od jezera ima begov konak i u njem beg. Otiđi ti onom begu i zatraži od njega tri tovara hljeba, tri tovara mesa i tri tovara vode. Kad to budeš imao, moći ću te ponijeti. Ali kad dođeš k begu i sjedneš za sofru, gledaj da prvi metneš zalogaj u usta, jer onda će ti morati dati što zatražiš. Ako on prvi metne, neće ti ništa dati. Carević se odmah spremi na put u begov konak. Beg ga lipo primi i pozdravi se s njime. Kad sjeli za sofru i donili sluge prvi sahan, maši se carević za komad i pojede ga, a za njim beg. Sad reče carević:

 

– Došao sam k tebi, beže, da mi dadeš tri tovara hljeba, tri tovara mesa i tri tovara vode.

 

– Jer si se prvi za sahanom mašio – reče beg – moram ti dati.

 

Tako rekav’ , spremi devet konja, i na njima espap, pa ih dade careviću. Ovaj ih dovede do jezera, razredi hljebove u vreće, a meso onako obisi, a vodu u mišine. Sad mu reče tica:

 

– Jedan tovar hljeba, jedan mesa, a jedan vode ostavićemo mojoj dici, a preostalo obisi o mene, pa kad pisnem, ti mi daj od svakoga po tovar.

 

Carević natovari ticu, a ona se digne, pa leti, i u neke pisne. Carević joj baci u kljun tovar hljeba, tovar mesa i tovar vode. Leti tica, leti i kad već bila blizu biloga svita, pisne tica. Carević joj baci u kljun opet tovar hljeba i tovar vode, al0 mu se meso nekako izmakne i ispane. Sad se carević dosjeti svome jadu, zgrabi brže-bolje nož, pa si odreže od svoje noge mehko meso i baci joj u kljun. Tica poznade insansko meso, pa ga ne htjede progutati, već ga turi pod jezik.

 

Tako dođoše i na gornji svit, ali carević ne može da sjaše.

 

– Zašto ne silaziš, šta ti je ? – pita tica.

 

– Prejahao sam se – veli carević.

 

A tica znade što mu je, pa izvadi ispod kljuna meso, metne mu na nogu odakle je odrezao, pa kljunom oko rane takne i rana zaraste.

 

– Sad idi, prijatelju, veli mu tica, svojoj kući, evo ti sa moje glave pero i kad god što ustrebaš, pripali ga, a ja ću doći i od pomoći ti biti.

 

Carević uze pero, pa pođe svojim putem, a tica opet natrag svojim mladim.

 

Carević se vrati u Carigrad, al se ne daje nikom poznati. Ode kujundžibaši i najmi se u njega kao čirak.

 

Čim je tamo došo, začuje da se carev najstariji sin ženi, ali nevista neće da se svede dok joj ne nabavi zlatan đerđef koji sam od sebe zlatno vezivo veze. To caru mučno bilo i on sazove kujundžibašu i zapita ga bi li koji kujundžija umio takav đerdef namistiti. Kujundžibaša propita kujundžije a nikakav se ne smide na takav posao baciti. Samo mu njegov čirak reče:

 

– Zatraži u čestitoga cara dvanaest oka zlata, tri tovara hljeba, tri mesa, tri vode i tri smokava.

 

Tako i bi. Uzme carević ćumura, halata svake ruke i ne dade nikom tom ulicom proći. Onda pripali pero, a eto ti tice i pita:

 

– Šta ćeš?

 

Kaže joj carević neka mu donese onaj zlatni đerdef iz megare, pa joj dade hljeba, mesa, vode i smokava za dicu. Tica ode i donese đerdef. Carević ugaračio lice i ruke, metnuo na glavu staro razdrto škembe od brava: ama pravi pravcati kujundžijin čirak.

 

Sad on zovne kujundžibašu i reče mu neka odnese đerdef carevićevoj nevisti. Tako i bi. Odnese kujundžibaša đerdef, ali mu čirak neće pred carevo lice. Gleda car i čudi se majstorluku, predade ga nevisti, a ona u prvi mah pozna svoj đerdef. Kaže to i drugim sestrama, i one rekoše da ga niko nije donio, osim najmlađega careva sina.

 

Nevista se svede, a sutradan, u petak, pođe carev najstariji sin na điriš. Izašao sav Carigrad da se nagleda careva sina. Ide i kujundžibaša, ali mu čirak ostao kod kuće.

 

Kad kujundžibaša odmaknuo, pripali carević pero, a tica doleti:

 

– Dopremi mi u tu i tu šumu đogata i haljine mavi boje, zlatom vezene.

 

Ode tica po haljine, a carević u šumicu, gdje mu je tica haljine i đogata pripravila.

 

Tudekare svuče svoje čiraške mrljave haljine, obuče nove, uzjaše đogata, pa će i on na điriš. Kako dođe onamo, poviče najstarijem bratu:

 

– Careviću, pobigni mi!

 

Brat mu poleti, a on na svom đogatu za njim, pa kad mu na dohvatu bio, spodbi džilit, i kako ga lahko udario, iz sedla ga izbacio. Zatijem odjaše nevidom u šumicu, obuče opet stare haljine i vrne se u svoj stan.

 

Ne postajalo dugo, al’ eto ti i kujundžibaše, pa će svom čiraku pripovidati:

 

– E, moj sinko, da si na đirišu bio, pa da si vidio kako zor-junak na đogatu dojaši i džilitom carevića iz sedla izbaci. Beli mu je kakav điriš bio.

 

Carević se ništa ne odaje.

 

Opet se ženio carev drugi sin, ali nevista kaže da se ne da s njim svesti dok joj se ne donese zlatan stan, koji zlatnu tkaninu sam od sebe tka. Ne znao car druge, nego opet zovne kujundžibašu i zapita ga eda li bi umio takav stan namistiti. Kujundžibaša reče da ne bi i da će druge majstore pitati. Tako i bi, ali ni jedan majstor ne smio ni započeti takav posao i nijedan ne reče ništa. Samo kujundžibašin čirak ne muči, nego će:

 

– Baš, majstore, idi čestitome caru, zatraži mu četrdeset oka zlata, šest tovara hljeba, šest mesa, šest vode i šest smokava. Neka za dvije hefte ovijem sokakom ne prođe i ako ga ja ne namistim, eto moje glave.

 

Kujundžibaša zatraži u cara što mu je čirak rekao i donese mu sve. Carević se zatvori, kao da bajagi šta radi, pa se ugaračio, a ne pušta mikoga k sebika. Kad je potrajalo neko vrime, pripali pero, tica dođe, a on joj kaže sve što je i kako je, pa nek mu donese iz megare zlatan stan te zlatnu tkaninu koju sam od sebe tka. Dade joj za dicu hljeb, meso, vode i smokve, a tica ode i donese stan.

 

Tako prošle i dvi hefte. Onda uđe majstor i pita da li je stan gotov. Carević mu ga pokaže, ovaj se samo prihvatio za bradu, pa gleda i ne može se dosta načuditi. Ali carević neće sam da nosi stan, već reče kujundžibaši:

 

– Ti si majstor, a ja sam tvoj čirak, pa nosi ti stan.

 

Tako i bi. Majstor odnese stan u saraj, a car se ne može sit nagledati kako lipo tka i dade ga mladoj nevisti. i ova pozna otprve svoj stan i misli da neće biti ni najmlađi carević daleko. Nevistu s drugim carevićem svedu, a drugi dan bi petak i carević pođe na điriš. Izašlo svita da ga ne možeš očima pregledati: mlado i staro. Samo kujundžibašin čirak ne ide. Kad kujundžibaša odmako, pripali čirak pero, tica doleti, a on joj kaže što je i kako je, pa neka mu u šumici spremi dobra vranca i sve crne haljine. Ode i čirak u šumu, preobuče se u crne haljine, uzjaše vranca, pa hajd na điriš.

 

– Careviću, pobigni mi!

 

Biži carević, a čirak za njim: poteci, poreni, dok mu carević na dohvatu bio, spodbi džilit i kako ga je lahko udario, izbaci ga iz sedla, pa ode nevidom natrag u šumicu. Tamo se opet preobuče, metne na sebe stare haljinetine i ode svojoj kući. Malo zatim stigne i kujundžibaša, pa reče:

 

– Moj sinko, da si danaske bio na đirišu, kakva bi junaka na vrancu vidio!

 

Dojezdio ko vila, pa džilitom digo carevića iz sedla i opet odletio ko vila. Mili Bože, zor-junaka, da ha na dunjaluku drugog nema. Čirak muči, ništa se ne odaje.

 

Sad se ženi i treći carev sin, ali mu se nevista ne da svesti dok joj ne donese mlin koji se sam okreće te sam zlatno mlivo melje. Opet zove i pita car kujundžibašu, a on druge majstore, ali ni jedan od njih ne bi toga vrstan. Samo se čirak otčepi i reče:

 

– Zatraži od čestitoga cara šezdeset oka zlata, a hljeba, mesa, vode i smokava sve po šest tovara, a tri hefte neka niko ovuda ne ide.

 

To kujundžibaša dopremi i učini. Carević se zatvori u svoju odaju, prižeže pero, a tica doleti. Kaže on tici sve što je i kako je i zamoli je da mu donese iz megare zlatan mlin, pa joj dade za dicu hljeba, mesa, vode i smokava. Tica ode i donese mlin. Kad bila treća hefta na domaku, ugarači se čirak, razbaca halat i ćumur, taman kao da je dan i noć radio. Eto i kujundžibaše da vidi jel mlin gotov. Čirak mu ga pokaže, a on se ne može dosta nagledati, kako lipo melje te iz njega zlatno mlivo sipa. Spremi čirak mlin, ali sam neće pred cara. Kad li donio kujundžibaša mlin u saraj, ne može se car dosta nagledati kako sam od sebe melje i predade ga nevisti. Pozna ona otprve svoj mlin, pa pomisli da ni mlađi carević nije daleko. Posli toga svedu i ovu nevistu sa trećim carskim sinom. Drugi dan bio petak i carević ode na điriš. Sav se Carigrad slegao da se igre nagleda, a sam čirak ostao kod kuće. I kujundžibaša ode, pa kad je poodmakao, pripali carević pero, a doleti tica. Carević joj kaže što je i kako je da bi mu u šumicu pripremila konja alatasta i crnjene haljine. Ode tica po konja i carević u šumu. On tamoka, a već ga čeka konj alatast i haljine crnjene. Preobuče se carević i dođe na điriš. Kad došao onamo, poviče bratu svome:

 

– Pobigni mi careviću!

 

Poleti carević, a čirak za njim: poteci, poreni, i kad ga na domak stigo, spodbi džilit, pa kako ga je lahko udario digo ga iz sedla i sa zemljom sastavio, pa bjež natrag u šumicu. Tuj carević opet preobuče haljine i vrne se u svoju odaju. Jedva što je unišao, al’ eto ti kujundžibaše:

 

– Moj sinko, da si danas bio na đirišu, kakva bi junaka na alatastom konju u crnjenim haljinama vidio: dojezdio ko vila, pa džilitom izbacio carevića iz sedla: e moj sinko, zor – junaka kakva svaki dan ne gledaš!

 

Carević muči, ništa ne divani i ne odaje se.

 

Kad se tako tri sestre poudale za careva tri sina, zovne ih car preda se i reče:

 

– Eto sam vas, emšallah, po volji razudo, samo mi još ti najmlađa ostade. Imao sam sinka te bi i za tebe bio, ali mi ga crna zemljica otela. Reci, dite, za koga ćeš poći? Eno ti sina muhursahibijina, eno šeihul-islamova, eno i drugijeh vezira i paša.

 

Najmlađa divojka poljubi mu skute i reče:

 

– Tvoja carska volja, a ti, padišahu, skuj mi od zlata jabuku, pa nek svi momci što su ovđeka ispod dvora prođu, koga udarim jabukom, onoga mi daj.

 

Tako i bi. Dade car zlatnu jabuku skovati i po telalu razvikati neka svi momci mimo dvor prolaze. Prolaze svi, prolaze, ali divojka ne našla pravoga i ne bacila jabuku.

 

Opet pošalje car telala, a ovaj viče:

 

– Čujte, počujte! Ima li još igđe koji momak te nije mimo saraj prošo?

 

– U mene je čirak, kaže kujundžibaša, on nije još prošao.

 

Potjeraju, bogme, i njega mimo saraj, a kad ga divojka spazi, pozna ga i udari jabukom.

 

Sav se Carigrad začudi kakovu je bekriju ova divojka izabrala. Vas se grad čudi, a sultan plaho naljuti.

 

– Obećao, obećao, veli sultan, pa ga uzmi, al’ u mom dvoru nećete biti! – i istjera ih u ćumez gdje guske spavaju.

 

Nit’ šta nevista kaže, ni carević. Uđoše u ćumez i smistiše se kao u kući.

 

Prolazilo vrime, pa jedan car ozohuri da sa sultanom kavgu čini. Izvede car svoju vojsku, a sultan svoju. Utaborile se vojske pa stoje, čekaju drugi dan da se pobiju. To bilo mučno careviću u ćumezu pa pripali pero, a tica doleti. Sad kaže carević tici kako mu car jabandžija digo vojsku na oca i zamo li ju da mu spremi vojsku što jaču može, da sutra pobije cara. To mu tica i obeća.

 

Kad zora svane i sultan iziđe iz čadora, ali među njegovom vojskom nova vojska. Čudi se car i prošeta u taj tabor. Carević uzjahao pred zlatnim čadorom hata, pa pregleda vojsku, a u to sultan k njemu pade. Pozdrave se i selam dadu, a carević mu reče:

 

– Čestiti padišahu, danaske pusti mene da s neprijateljem boj bijem.

 

A padišah mu reče:

 

– Kako vidim, čestiti prijatelju, ti si jabandžija i došo si noćaske izdaleka. Vojska ti je umorna, počini danaske, a ja ću boj biti.

 

– Nećemo tako, čestiti padišahu, veli carević, moja je vojska željna boja, a namaka ovdje stanka nema. Pusti, dakle, da tvoja vojska počiva, a ja ću sa svojom vojskom vojevati.

 

Kad ne bi bilo na ino, popusti sultan, a carević digne vojsku. Ma izabrane vojske: alaj do alaja, tabor do tabora. Udari od bitke muzika, nasta kreševo, nasta vika, bisni boj kako nije bisnio otkad je zemana. Sultan se popeo na brig pa izdaleka gleda boj. Uto i carević na ruci ranu zadobio, pa na svom konju dojaše k sultanu. Sultan izvadi svoju čevrmu i zaveže mu ruku, a on se opet vrne u bitku.

 

Prestade bitka, a carević više od polovine vojske žive uhvati, jedno hise isiče, a jedno izrani. I to sultanu plaho milo, ta ga pogosti i zahvali mu, a ovaj ode i vojska mu ode.

 

Obuče carević opet svoje poderane haljine i onako izmučen i ranjen leže u ćumez.

 

I car ode u svoj saraj, zovne svoje neviste, pa im počne pripovidati o bici. Kad se nahvalio sviju junaka reče najmlađoj:

 

– A taman tvoj keljo bio najpristaliji i najbolji junak!

 

To zaboljelo u srcu carevićevu kadunu, pa mu reče:

 

– Padišahu, gorke su tvoje riči, a bez uzroka na mog gospodara sramotu bacaš; pa, eto, znaj da ti je baš moj, kako kažeš, keljo, dušmanina pobio. Onda ode u ćumez, gdje je carević još ležao, pa mu reče:

 

– Dođi, car te preda se zove.

 

Ode carević sultanu i kad bi pred njim, pokloni se; drži desnicu na leđima, a livom prihvata skut i prinese ga ustima.

 

– Zašto si sakrio desnicu? – veli mu car. – Desnicom se selam daje.

 

Ne bi druge, carević pruži desnicu, a na njoj još careva čevrma kojom mu je ranu zavezao. Car sad ustade, pogleda ga pravo u oči i poče plakati. Skočiše svi oko njega i pitaju ga šro plače, a on reče:

 

– Ne znam šta mi je, ali imao sam najmlađeg sina pa ga izgubih, a evo danas mi srce kaže da sam ga našo.

 

Na to ne može drugčije ni carević, nego i on proplače i reče:

 

– Padišahu, našao si ga i našao je i on tebe; ja sam tvoj sin, tvoj sin najmlađi!

 

Sad se otac i sin zagrliše, pa kad su se nagrlili i naplakali, reče mu padišah:

 

– Sad mi reci, sinko, istinu, što se je s tobom za ovo vrime događalo, ama istinu od prve do poslidnje.

 

– Eto moja glava, a tvoja sablja, veli sin, kazaću ti istinu, tako mi Boga i turske vire.

 

Sad pripovidi sve kako je bilo. Car se podnimio i namrštio. Kad je carević svršio, sultan otira od sebe trojicu sinova, a najmlađega posadi na svoj stolac gdje je dugo i dugo carevao, a tica mu bila vavik od pomoći.

Nešto bih napisao, naumpalo mi danas na poslu..nako radim i malo “dumam”.

Jučer kao reis objavio fetvu da danas na podne namazu , da se ezan odgodi 5 min. a da bi se iskazala počast nevino stradalima u terorističkom napadu u Parizu.

Ja bih samo o ovom jednom aspektu ovoga….

 

Odmah se , nemalo nakon toga , pojavila druga fetve, od nekog kao alima, ja neam pojma koji je, a koju je dao na pitanje nekog našeg odavde muslimana, o toj reisovoj fetvi.

Izmeđuostalog ovaj stranac odgovara na ovu reisovu fetvu i time da je iskazivanje počasti umrlim kjafirima ( ćafirima) kufr ( nevjerstvo) i da nije dozvoljeno, jer je to k'o biva veličanje njihovog kufra ( što je meni niđe veze naravno) .

Ali !!!!

Pa bolan nebio, u sunnetu imaš sljedeći slučaj a koji je muttefekun alejhi :

 

“Prolazila pored nas povorka sa umrlim, pa je Poslanik sallallahu alejhi ve sellem ustao pred njom, a mi za njim, te smo mu rekli: ‘To je sahrana nekog jevreja!’ ‘Kada vidite pogrebnu povorku, ustanite!’ – reče.” 

[Hadis prenosi Džabir ibn Abdullah radijallahu anhu]

U drugoj predaji hadisa, na primjedbu da se radi o jevreju, Poslanik sallallahu alejhi ve sellem veli: ‘Zar i on nije imao dušu?’

 

Značii, Poslanik a.s. iskazao počast umrlom jevreju, znači nevjerniku, samo zato što je i on ČOVJEK!

Je li Poslanik a.s. učinio kufr? ( neuzubillahi, estagfirullah)

Još čovjek i samo umro, nije bio nevina žrtva nekog suludog, besmislenog akta kao ovi u Parizu.

 

Značiii…po meni, brzopletost, nepromišljenost u davanju fetvi je itekako prisutna i više odražava samo stanje duha i karaktera onoga koji daje fetvu, nego što je zbilja zasnovano na znanju i principima islama, posebno d anaglasim , onim ISPAVNO shvaćenih i ISPRAVNO primjenjenih principa..

 

‘nako kontam samo

 

Ja sam ( nisam prevelik egoista radi ovog početka 😀 ) , u nekim ne tako baš davno minulim vremenima, bio jaaako zagrizao i zglajzao anamo na FB ponajviše, a nešto manje i po portalima nekim, u debatovanja, raznorazna.

Ponajviše sa kršćanima i jevrejima i ateistima, bolje reći antiteistima, i ovim našim ekstremistima..

Toliko sam bio zagriz'o u to, da sam sve svoje vrijeme posvetio bio tome, tako da je sqwo u mene, a kasnije mi je priznala to, poćela razmišljati da me ostavi ba 😀

Bilo je tu svakavih tema i dilema, raznih ljudi, ali najmanje onih koji su u debati da bi došli do istine.

Znači , u tim debatama ti se uglavnom nađu ljudi koji su okorjeli i zadrti fanatici i nema veze kakav ti , ili bilo ko, da argument, nema šanse da ga druga strana prihvati. Znači ako drugoj strani ne ide u prilog da je 2+2=4 , ona će to osporiti i neće priznati.

 

najgore u svemu je to što ljudi nemaju pojma o debatovanju, znači nema šanse da se postave neka pravila i metode i da se to poštuje.

 

Druga stvar je ta što su ljudi poprilično poglupi a nevide to, pa ne vide i ne priznaju niti neke logične stvari dok za iste stvari optužuju oponente.

Tako npr. nedavno jedan bloger ovdje mene ‘optužuje’ da koristim logiku kao dokaz d aje nešto učinjeno ili ne, a ne vidi da je prethodno sam logikom došao do svog zaključka koji je izveo iz nekih vijesti. Čim sam vidio da koristi logiku i ja sam mu logikom odgovorio, smatrajući da razumije prvo sebe i svoj stav i zaključak i način kako je došao do njega, ali ne, on to ne vidi i ne priznaje, za njega je njegov zaključak zapravo već ‘utvrđena činjenica’ , a nije ( ne radi se o ovim evolucijama da se opet ne bi pogrešan zaključak izveo 😀 , ali može se povezati općenito)

Zatim, ljudi uopšte ne razmišljaju ni o onome što oni govore, a kamo li da druge saslušaju i razmisle o njihovim riječima, uglavnom se ne prilazi objektivno već sa predrasudama a onda je jasno i kakav će biti rezultat.

 

Vodio sam nekoliko grupa na fb, u nekima smo imali i preko 2000 komentara dnevno.

Neke debate s početka su bile na zavidnom nivou, međutim, vremenom, kako je bivalo i sve više učesnika,sve se to pretvori u naprđivanje i vrijeđanje…

 

Najgori u vrijeđanju, a evo ako treba i zaklet ću se, su bili antiteisti..znači nema psovke koje nisu upućivali, nema uvrede koju nisu uputili, znači, šta vam god može naumpast od najgoreg , oni su bili takvi, karikatura i ismijavanja nikad nije falilo sa njihove strane…dok se cijelo vrijeme žele prikazati kao da su oni, za razliku od vjernika na nekom višem stupnju evolucije, barem duovne 😛 , a što je apsurd svakako…..

 

Doduše , ne treba dušu grišit, bilo je i “naših” koji su im , isprovocirani , uzvraćali bestidno kao i oni…to ne treba svakako…treba biti sa takvima, posebno sa onima koji su najlicemjerniji od njih, oštar i razotkrivat njihovu licemjernost..iako je dozvoljeno uzvratiti na uvredu ( pisao sam o tome ranije) , bolje se suzdržat ako se može..ja i ne mogu baš uvijek 😀

Mislim, nemoš doć i mene napadat za nešto a ti isti takav i gori još uz to….. i takvi su meni najgori bili,koji su na tako neki perfidan način vrijeđali i omalovažavali da je mnogima bilo teško to i primjetiti, jer su se skrivali iza nekakve lažne uglađenosti i modrenosti, koristeći mnogo eufemizme ali uvijek bi njihovo zlo i mržnja prema nama isplivala, jer nemože se to sakrit bolan, vidi se to iz aviona samo što ih zavara to što bi mi obično prihvatali tu njihovu igu davajući im šansu..

 

Mene je, hvala Allahu dobro išlo u tim debatama i to je naravno uvijek smetalo pa sam redovno bio izbacivan i banovan 😀 iz grupa koje su vodili ili ateisti, jevreji i raznorazne kršćanske sekte.

 

Jedina stvar od koje sam imao koristi u tome ( osim par slučajeva aBda , gdje su ljudi primili Islam) je ta što sam mnogo znanja pokupio a sve primoran da nađem odgovore na pitanja koja su postavljana.

Problem je što još uvijek nema dovoljno kvalitetne literature na našem jeziku koja nudi odgovore na mnoga pitanja, na engleskom jeziku ima, ali problem je malo debatovati na engleskom sa drugima, a nisam ni ja ekspert za stručne pojmove iz raznih oblasti o kojima se debatovalo, od filozofije,kvantne fizike, genetike pa do teozofije i nekih baš klasičnih šerijatskih pitanja.

Nešto sam sam prevodio, nekako se snalazio, ali optaje da je to veliki problem, a smatram da je potrebno to imati, jer u ovom općem svjetskom pokretu prtiv islama, njhovi pijuni u vidu raznoraznih misionara svih mogućih ideologija već uveliko rade i uvijek su korak ispred,dakle u napadu.

 

Helem, shvatio sam da je sve to zapravo budaleština živa, i da se treba klonuti toga, pobjeći, jer nema hajra u tome, ima nekog kao što sam i naveo ali ko želi sebi dobro bolje mu je da ne ulazi u takve stvari…jer kad tad će zglajzat u nešto…

Nema znači, u zadnje vrijeme i sad ev’ , debatovanja nakon kojeg se ne bi na kraju lupi po glavi i reci sam sebi : koji si ti konj i na šta gubiš vrijeme! 😀

 

Tako sam ja odlučio sve to batalit  tamam negdje prije otvaranja bloga , i izašao sam iz haman svih takvih grupa i skroooz rijetko provirim da vidim šta ima 😀

Prije toga sam, ima jedno godinu dana ja msilim, sebi postavio neka pravila npr. ako i komentarišem negdje nešto, neću se vračati i ulaziti u rasprave ikakve, nego jednostavno ostavim komentar, eventualno 2 ( haj et’ nekad i 3 😀 ) i odeeeeem , znači…dolazile ne dolazile notifikacije, prozivo me ko il ne prozivo, ja se više ne vraćam na to nit čitam šta mi je ko rek'o 😀

Znam da to ove druge izritira, al šta ću sad ja tu?! 😀

Također na poruke nisam odgovarao niti odgovaram, a u porukama nema šta nisam dobijao, od prijetnji do psovki, a oni ekstremisti me čak bili jednom stavili i na nekakav njihov WANTED plakat 😀

Et neki dan mi čovjek, nešto , što sam ga obriso iz prijatelja, i navio se ko lud, rekoh mu de smiri se tako i tako i rekoh mu : nemoraš mi više pisat poruke jer neči čitat. ..i đabasam mu rek'o 😀 ,on opet dvije napisa..a ja fakat ne otvorih nego ih samo ono markiram da su pročitane da mi ne visi ona notifikacija..

Znači voz bolan nebio, ne interesuješ me više u životu ovom mom finom 😀

tako isto i ovdje neke očite provokatore spamujem ili jednostavno totalno ignorišem k'o da ih Bog nije ni dao 😀

En, i na mom fb profilu se neki nakačio nešto na neku sliku i ima par dana da je nešto još komentarisao a neam pojma šta je napis'o, nit ću otić vidjet..možda nekad i vidim slučajno, kad zaboravim na sve to pa naletim…

 

I tako ti ja znači odlučio prestati debatovati a da sve ono što imam za kazat, a moglo bi biti iritantno i za debatovanja, napišem fino ovdje ..ovdje je manje raje, manja gužva i neće bit plaho konfrontacija….i tako i jest pravo da vam kažem….

 

Ok, ima malo komantarčića i pokušaja uvlačenja u neke beskonačne rasprave, ali neam ništa od toga smao da znate 😀 ..može znači par komentara i od mene je kapak, jer žica povuče štaš 😀 ,…vjerovatno ću okrenuti na zezanje ili nešto drugo a neka sugovornik uživa jel u osjećaju umišljene pobjede jer “ne smijem” debatovati ili nek grize jagodice od muke što neću ..njegov problem i jedno i drugo…

 

I ok, haj na kraju i ultimativno priznanje….nije to samo od straha bilo zbog žene 😀 nego sam izgubio živce brte mili , nema kod nas dijaloga niti debate, nema šanse, a o svim temama br'te mili ima i literature i videa i debata također kolko hoš….i što ću se ja radi gluposti živcirat i gubit vrijeme…godine idu i treba sabur da jača a ne da slabi , a sa ovim nema šanse da ojača …..pametnije je pročitat šta neg vrijeme provesti u pisanju beskonačnih komentara od kojih nema fajde nikakve…

 

IzvinjaJEm se ako ima nepovezanih stvari ( i nisam sve napiso garan što sam htio) jer sam i komentarisao  i pisao i večer'o, i žena mi galami da ostavim ovo da jedem 😀 , i ev se čaj ohladio…

 

I nemoj mi samo reč da je kasno za večer, nije kasno! Ja jedem kad sam gladan i . , kakve ima veze kolko je sati, bitno je da se ne preždere čovjek ovako ko ja 😀

Bio neki siromašak koji nije imao ni kuće ni kućišta, nego je pod dvjema daskama pokraj puta životario i smrt svaki dan očekivao. Imao je jedan prigradak u kome je u jednoj mješini držao nešto malo brašna. No, po njegovoj nesreći, navadi se lisica, te svaki dan dolazeći pohađala je njegovo brašno, dok on jednoč ne opazi i počne vrebati, ne bi li ju kako god uhvatio. Tako ga je cio siromašluk kraju pritjerao da nije ni ključanice na vratima mogao načiniti. Vidjevši, pak, da je lija kidisala njegovu brašnu, što koju noć sve manje brašna, odredi on sada da će načiniti skakavicu na vratima ne bi li kakogod uhvatio lisicu, što mu sretno i pođe za rukom. Kad on jedno jutro ustane, ali se lija poa njegovu prigratku šeće, ulovio je; kad ju on ugleda, uniđe unutra i uhvati ju te nadvor iznese i sveže pa ode i donese jedan kolac, jerbo nije imao sjekire, i htjedne je ubiti.

 

Kad već vidi lija da valja glavu izgubiti, počne ga moliti:

 

– Daj, pustu me! Ja ću te oženiti carevom kćerju.

 

To se njemu spočetka učini kao budalaština, i samo da time ona njega kani prevariti. Malo stavši, počne misliti: ” Evo sada da je ubijem, neću imati nikakve koristi, ako ju, pak, pustim, naučila se pameti, neće mikada smjeti dođi ovamo. Baš ću je pustiti.” Te je odriješi i pusti. Dok je pusti, lija put pod noge pa u šumu. Vidjevši da mu ona neće zahvaliti, upita ju:

 

– Kud ćep ti, lijo?

 

Ona mu odvrati:

 

– Idem ti isprositi carevu kćer.

 

On joj odgovori:

 

– Ta prođi se ti toga, Teto! Da bi ti to baš i mogla učiniti, nemam kuda dovesti ju.

 

Lija odmahne repom veleć:

 

– Tebi nije stalo.

 

To rekavši umakne u šumu.

A lija zbilja što rekla to je i učinila. Uputi se pravo do carevih dvora, kamo sretno dođe. Došav’ na mjesto, udari na prvu stražu te joj nazove:

 

– Pomozi Bog!

 

A straža joj odgovori:

 

– Dao Bog dobro, Teto!

 

Zapita zatim ona njih:

 

– Mogu li ja unići caru, čestitome?

 

Oni joj odgovore:

 

– Čekaj, Teto, dok ga upitamo.

 

Oni odu i kažu Caru da je došla teta i pita može li unići, kaže da ima posla. Car odgovori da može. Sluge odu te kažu Teti da može unići Caru, a Teta odmah pred Cara te mu rekne:

 

– Pomozi Bog, čestiti Care!

 

– Dao Bog dobro, teto – odgovori Car. – Kakve te je nevolja natjerala te si do mene došla?

 

– Nije ovdje, čestiti Care, nikakva nevolja, nego ću ti nešto kazati, ako ćeš mi dopustiti – rekne lisica.

 

– Ti znadeš, teto – odgovori Car – pred mojim prijestoljem slobodno govoriti i za svašta moliti, pa ako imaš štogod, slobodno kaži.

 

Lija na to gotova kao baba na inad te počne:

 

– Čestiti Care! Čula sam da imadeš jednu lijepu kćer, čija se ljepota čula po svom svijetu, a ja imam mog Zlatumbega, koji je, kako svijet o njemu govori, a i ja ti istinu kažem, da je ljepši sto i devet puta od tvoje kćeri; sada te pitam, hočeš li dati tvoju kćer za moga Zlatumbega?

 

– Kako ću ja – odgovori Car – dati kada ne znam je li dijete kail, a ja ne dam bez njezine volje, jer nije krv pura.

 

– Daj, upiitaj nju – rekne teta – da vidim što će ona reći.

 

Car odmah zapovijedi da dođe njegova kćer. Dok ona stupi u sobu, Car joj sve kaže što je i kako je, pa rekne:

 

– Eto, drago dijete moje! Ako hoćeš, kaži, a ako nećeš i tako kaži, pa neka Teta ide.

 

Razumivši sve ovo, Careva kćer obori oči pred sebe i ošuti, a lija kao zgranuta poleti iza vrata i poče joj se kleti:

 

– Tako mi kokošijega sjedala, ja ti kažem da je moj Zlatumbeg od tebe ljepši sto i devet puta, a bogatiji od tvoga oca deset puta. Namoj se misliti nego obećaj, nećeš se kajati.

 

Kada ona vidje da to nije ni ocu mrsko, obeća da izađe nadvor. Onda Car rekne Teti:

 

-Eto, Teto, čula si što ti reče, sada ti ništa drugo ne ostaje nego da dođeš pa da ju vodiš, ama ne dolazi prije pola godine, jer se neće moći prije spremiti, a svatova manje od pet stotina na vodi, a što bude više, to bolje.

 

Dok je lija razumila careve riječi, odmah ode, te hos-bos svome Zlatumbegu.

 

Došav’ svome Zlatumbegu, razveseli ga, jerbo se on nije više nadao vidjeti Tetu. ALi ga uzato još veća muka popade kada mu kaza da je isprosila Carevu kćer i da mora ići da pola godine povedavši pet stotina svatova po djevojku. Sada upita Zlatumbeg Tetu:

 

– Što ćemo mi sada raditi, Teto, da od Boga nađeš! Evo vidiš, da ja nigdje ništa pod Bogom, nemam, a kamoli ću dočekati toliki svijet i đe ću dovesti nju?

 

– Ništa se ti ne boj – odgovori Teta – niti se ti brini štogod za to, to ću ja sve namjestiti!

 

Dan za danom, prikuči se i vrijeme polaska; Teta o svatovima ništa i ne sanja, a njezin Zlatumbeg satr'o kožu s leđa misleći šta će biti od njega.

 

Kad svanu dan da idu, rekne Teta:

 

– Hajdemo, Zlatumbeg!

 

Ovaj odgovori:

 

– Kamo nam svati? Kamo nam haljine?

 

– Ti se ništa ne brini – odgovori Teta – nego samo hajde za mnom.

 

Zlatumbeg već vidjevši što biva od njega, metne glavu u torbu, pa pođe za Tetom. Kada su bili blizu Careva dvora, upita opet Zlatumbeg Tetu:

 

– Šta ćemo mi učiniti, Teto, ako za Boga znadeš?

 

A Teta jednu te jednu:

 

– Ti se nizašta ne brini.

 

Nadomak Careva dvora nađu jednu kaljužinu; dok je Teta ugledala ovu kaljužinu, odmah se poče valjati, te rekne Zlatumbegu da i on isto čini. Kad je sve dovde slušo Tetu, posluša je još i ovdje, te se i on poče valjati u blatu. Da je komu samo pogledati bilo kakvi su bili kad su iz blata izišli; Teta jedva svoju repinu vuče, a Zlatumbeg, kada je išao putem, sve je po koju grudu zemlje od sebe otcjepljivao ne bi li mu bilo lakše. Vrijeme se već prikuči da i Carevu dvoru dođu. Došav’ tamo, odmah Teta ode na stražu, jer se naučila već odavna po velikim kapijama hodati, te prikaže da upitaju Cara može li Teta sa Zlatumbegom pred Cara izaći. Stražari odu svome zapovjedniku i upitaju koji je od njih najbrži da uniđe i upita Cara za tetin posao, jer Teta hoće da što prije svrši. Zapovjednik, čuvši kakva je to hitnja sada Teti, zovne svoga djeda sa straže i zapovjedi mu da on ide pitati Cara. Starac za svoju štaku, pa što brže može otrča Caru i reče:

 

– Evo, čestiti Care, došla je teta sa svojim Zlatumbegom pa pita hoće li unići k tebi?

 

Na to Car odgovori:

 

– Slobodno, nek’ uniđe!

 

On izađe pa kaže Teti da može slobodno unići Caru. Teta uzme svoga Zlatumbega za ruku, pa u sobu carevu i ovako progovori Caru:

 

– Pomozi Bog, Care!

 

– Dao Bog dobro, Teto! – rekne Car.

 

– Evo mene – rekne lija – dođoh!

 

– A gdje ti je Zlatumbeg? – upita car.

 

– Evo ga pokraj mene – odgovori lija.

 

– Ta što ste tako kaljavi? – upita Car.

 

– Namoj nas pitati, čestiti gospodaru! – rekne lija. – U putu nam se nesreća dogodila; došli smo do jedne ćuprije, i naniđem ja, Zlatumbeg i ostali naši svati, te na našu nesreću, slomi se ćuprija, te se svi poduše: Zlatumbeg i ja jedva se nekako iz blata iskopasmo, kako nas vidiš evo blatne. Molim te, ako imaš koje haljine, ako nećeš džaba, a ti podaj u zajam Zlatumbegu, jer nema ovdje haljina da se presvuče, a sramota je da ovakav kaljav hoda.

 

Na to Car odgovori:

 

– Hoću, Teto, ne brini se – te zapovjedi slugama da donesu najljepše njegove haljine pak presvuče Zlatumbega. Onda će Teta:

 

– Eto vidiš, čestiti Care, kako smo u veliku nevolju spali i sve svatove pogubili. Sada nije pristojno da se kući vratimo i sakupimo svate nanovo te takvim načinom da uzalud vas trošak onaj ide kog smo kod kuće učinili, zato molim te da nam ti dadeš svate od pet stotina i drugo potrebito za put.

 

Na što Car:

 

– Hoću, draga djeco moja, jerbo se može takva nesreća svakome dogoditi, pa i meni istomu. Vi se ništa ne brinite.

 

Sada Car sazove sluge i zapovjedi im da sve velikaše pozovu u svate i kažu da je Car rekao, ako je moguće, da dođu. Prikuči se već i večernje vrijeme, te Car i Zlatumbeg pođu večerati., a Teta ostane kući na ognjištu prebirući pileće košćice. Poslije večere ode Zlatumbeg u svoju sobu spavati, na dušek, a Teta za peć. Sutradan kad ustane Car i svi dvorjani njegovi, podigne se Zlatumbeg iz kreveta i opremi pa povikne Tetu da i ona ustaje. Kada je bilo vrijeme ručka, skupiše se svi svatovi koji će poslije ručka putovati, te ručaju sa Carem i Zlatumbegom. Kada je bilo oko pola ručka, zovnu Car svoju kćer te joj ovako progovori:

 

– Evo ti, kćeri moja, tvoj suđenik, i uvijek sretna budi do smrti tvoje i njegove. A ti, zete Zlatumbeže, evo ti ju predajem i znaj da je jedina u oca, drugom ju dao ne bih, a evo je sada tebi dajem, zato ju dobro pazi i sretan budi s njom.

 

Na to svi svati odgovore: ” Amin”.

 

Kad se svršio ručak, zapucaše topovi, svatovi pjevaju, a Zlatumbegu se guje oko srca savijaju, šta će biti s njega, jerbo znade da nema gdje svatova dovesti. Gdje god Tetu nasamo uhvati, odmah se pljesne po koljenu govoreći:

 

– Šta ću sada, ako za Boga znadeš, od svoga života?

 

– Ne boj se ti! – uvijek mu je govorila.

 

Posjedaju svi svatovi u kola, đe dva , đe tri, u jedna kola sjede đevojka sa jenđibulom, a u druga Zlatumbeg sa Tetom. Putujući vrtio se Zlatumbeg po hintovu, ko vrag na panju, a Teta ga tješi i šiška da se ništa ne boji.

 

Prevalivši pola puta, rekne teta Zlatumbegu:

 

– Ja odoh na prečac preko njiva, a ti uprav hajde putem. Ama nemoj nipošto ići svojoj kolibici, nego kad budeš blizu nje, sluša hoćel li čuti moj glas, pa đe ja zalajem, onamo hajde i vodi svatove.

 

Teta dok iskoči iz hintova, odmah ode u šumu, i popošav malo dođe do divovskih dvorova, i dok tamo stiže, divovi je počnu pitati:

 

– Šta je ono, Teto, što grmi?

 

Teta odgovori:

 

– Braćo moja draga, ono izađe vaskoliki svijet na vas da vas potuku, pa sam ja došla kazati vam, jer nema ni na jednome glave ako ih dočekate ovdje!

 

– Draga Teto, kuda ćemo mi sada bježati? – upitaše divovi.

 

– Bježite pod onu slamu – odgovori Teta.

 

I zbilja se oni uvuku pod slamu, a kad su se oni uvukli, onda Teta zapali slamu i tako svi divovi zaglave tude.

 

Ko sada veseliji od Tete! Zlatumbeg putujući, svašta je mislio: ” Ta budala od mene đe ja ostadoh sam, daj da i ja bježim.”

 

Ovako sve on sam u sebi govorio, dok nije došao blizu kolibe svoje. Ovdje on poče prisluškivati i začuje đe Teta u šumi laje, ali podaleko, i uputi se on tamo. Kad on tamo, ima šta i vidjeti, dvori se digli do pod oblake, stupovi od samog mramor-kamena, svi su se svatovi začudili ljepoti dvorova. A Zlatumbeg se najviše mislio čiji su ovo ovako lijepi dvori. Govorio je sam sebi: ” Da imam ovakve dvore, ne bih se stidio u njih primiti svatove.” Kada su došli pred dvore, izađe Teta i reče:

 

– Eto ste došli, salazite s kola.

 

Zlatumbeg je trno i drhtao kao prut od straha kad će ugledati gazdu od dvora. Malo poslije Teta cijelu stvar iskaže Zlatumbegu nasamu, komu je veoma drago bilo, niti je znao od veselja šta će činiti. Poslije malo vremena bude gotova večera, i tako obilata bijaše da ko je god došao nije gladan otišao. Svatovi se tude častiše nazdravljajući jedan drugomu, radujući se tolikoj sreći Careve kćeri, jer se nije niko nadao da je Zlatumbeg toliko bogat. Tude su se svatovi častili tri nedjelje dana. Kada se približila četvrta nedjelja, spreme se svatovi i odu natrag pjevajući i puškarajući.

 

Kad su došli Caru, sve su mu pripovijedali, što mu je vrlo drago bilo. Ostane Zlatumbeg kod svoje kuće sa svojom dilberkom, uživajući Ovaj svijet, te ako je živ i danas uživa.

Prvo , znači, neam se kome šta pravdat, ograđivat, izvinjavat i ostale inferiorno-ulizivačke folove izricat sa nekim strahom i to..

Svaka žrtva je žrtva, pa tako i ove nisu ništa veće od onih koje svaki dan ginu po cijelome svijetu…

 

Ovaj problem terorizma koji izvode eki koji sebe smatraju muslimanima, će se riješiti tako da se prvo moraju u svijetu uspostaviti pravedna mjerila za sve( baš kao i u onom folu sa evolucijom i naukom) , jer nepravda izaziva frustraciju, posebno ako si nemočan da promijeniš išta, ako si nevin i ako potraje…

Tu se stvara pogodno tlo za sljedeću stvar koja je uzrok terorizma, a to je pojava krajnje ekstremnih grupa sa ekstremnim tumačenjima i shvatanja islama i života, a poznatih u islamu kao haridžije.

 

Sa takvima ekstremistima je lahko onda manipulisati i navoditi naekstremna djela.

 

Nas su svojedobno tako ovi naši obavještajci , dakle državne zvanične strukture, preko svojih ljudi, pokušavali navesti na neka bezumna djela , ili bolje rečeno nedjela.

Priča je uvijek takvih bila ista, i što je najzanimljivije , ti ljudi, njihovi igrači, obično nisu bili uopšte vjerski tipovi, ono maksimalno na džumu da ide i sl.

ALi je zato priča uvijek bila ekstremistička kada su sa nama :

” Vidiš ti ovo, treba sve ovo pobit, treba bombu bacit, vidiš ti nepravde, vidiš šta nam rade, mi samo ćutimo, oni će nas ovo, oni ono, trebamo mi ovo, trebamo ono ” itd. ..i tako onda danima, sedmicama, mjesecima…

Nije teško pretpostaviti šta se desi kada takvi naiđu na osobu/e koje nemaju znanja o vjeri, a uz to su još i ..pa hajmo reći , poremećene ličnosti.

Takvi se lahko upecaju i “odrade” prljav posao, …tako da bih ja postavio pitanje ko je onda ovdje inicijator takvih nedjela?!

 

Ne pravdam ove labilne muslimane, oni su sami krivi za sebe, jer takvi su obično svojeglavi i idu uvijek linijom lakšega otpora, pa tako prihvataju ono što im je lakše, tako je i zlo lakše opravdati ,nego se potruditi pa učiniti dobro.

Među tim ekstremistima ima i mnogo onih uđu u Islam ali se ne mijenjaju onako kako islam traži od njih, ne pokoravaju se Islamu , nego po svom tom nakaradnom karakteru i poremećaju ličnosti , i traže onaj pravac u islamu koji njima najbolje odgovara, i time nađu opravdanje za sebe i svoja nakaradna djela…

 

Lijek je od takvih u ZNANJU , učenju…jedino ideja može pobijediti ideju , nikakva sila, posebno ne ona koja će se ustremiti i na nedužne, proizvesti jošveću nepravdu i frustraciju a onda i još novih kandidata za priključenje ekstremnim grupama i idejama.

 

et’ nabrzaka kontam malo pred fuzbal 😛

Znači..strašno je kada vidiš one koji se busaju u prsa sa svojom učenošću i naprednjaštvom, kako su zapravo jako plitko zagazili u ono u šta pozivaju i vjeruju..

Čak što više, kada su oni u pitanju, onda za njih ne važe ni ona pravila koja su sami postavili , ali izgleda samo za druge, što je klasično licemjerstvo.

Dakel video pokazuje na jako jednostavan način plitkost jedne ideologije koja se predstavlja kao naučnim faktom, kao i plitkost svih onih koji je prihvataju a da ustvari uopšte nisu niti ozbiljno razmislili o svemu niti zagazili u dubinu i suštinu stvari…

 

 

edit:

moram dodat još ovo…znači ..evolucija ako je trajala milionima godina, kroz faze , hajmo reći prvo kroz adaptacije i mutacije ( što se često uzima kao evolucija a to nije to ni blizu) , onda bi trebalo da postoje, između dvije vrste, roda, na desetine, stotine hiljada, pa i milioni prelaznih vrsta , razasutih po cijelome svijetu, i mnooogo lakše bi bilo naći neku od tih međufaza nego neku potpuno razvijenu jedinku neke vrste ili roda..ali to nema, ne postoji, sve što se i bilo našlo i mislio d aje to to, je kasnije provaljeno kao FAKE , od one ribe koekalanta, pa do naivnih crtanja lica na osnovu majmunskih lobanja, majmuna ili nekih bića koja su izumrla, ali nisu bila nikakve prelazne faze , nego posebna bića za sebe koja su dakle izumrla, nestala…

najveće podvale na koje nasjedaju naivni i oduševljuju se sa njima su oni filmovi, crteži i lutke koje se naprave iz jedne butne kosti ili pola skeleta, ali to je čista fantazija i nenaučan metod, jer da je naučan onda bi onu lobanju austalopiteka onog , a koju su poslali na tri različita mjesta da se napravi rekonstrukcija lica, bila bi ta lica bar približno identična, ali nisu ni slična…i jah, trik kojim se služe je da im ubace ljudske oči 😀 kada crtaju i prave lutke ( na osnuvu 3 zuba )..neam sad slike ako nađem dodaću aBda.

evo je, jedva nađoh ovu , posakrivali je 😀

 

haj et’

 

Evo potaknut Moonom i KrajiškiNJom,da i ja kažem koju ne temu BiH-dijaspora, rad- nerad , plaće i tako to..

 

Znači, prvo što mi ide na živce je to kad kažu da se ovdje ne radi..radi jarrane ko konji radimo…haman pa kao robovi, u većini firmi, privatnih, a takve su sad sve..ono na što se može odnositi nerad je birokracija i administracija – politika..

Radimo jarrane znači ko konji ali za razliku od dijaspore, taj rad nam se ne plaća adekvatno niti smo zaštićeni , na bilo koji način, čast izuzecima…znači nema adekvatne zaštite na radu, nema pravne zaštite…teoretski sve to ima , ali u praksi ne fercera..znači korupcija ne da glave dignuti …

Zaposlenost je mnogo veća nago što statistike kažu, jer se radi na “crno” ,znači ljudi se sataru, a nisu osigurani, i rade za bijedne pare..

Kod mene mi u žene u firmi, prosjek plaće negdje  izme 350-400 kilometara , a rade 8:40h + svake hefte po dva dana ostaju prekovremeno, znači rade najmanje 11 h.

Pa et’ sad neka vele da se ne radi…ne radi al u …paprikama..da ne lajem.

Koliko znam , u dijspori se i manje radi a za veće plate ( proporcionalno mislim),  i uz to još imaš većinu prava zagarantovanih , kao i zaštitu…

 

Što se tiče slanja para i toga…meni hvala Bogu ne treba, imam dovoljno za svoje potrebe i svoje porodice, ali nije mi ni mrsko kad mi pošalju 😀 …

Problem je što ne šalju 😀 …ok, slali su…

 

Ovako, kada objektivno skontam, od rata pa na ovamo, znači nekih 20ak g. poslali su nekih cca 1500-2000 maraka, ..bilo je tu neke odječe i tih folova za djecu..i nisam uračunao darove za ženidbu i na naselje za stan, ali to je bilo od svih…al znači godišnje u prosjeku je to 50ak eura.

 

Ono što je primjetno zadnjih 3-4 g. je da kada dođu, da kukaju da Bog sačuva! …dakle sva se priča svodi na to, kako se neeeema, kako je teeeeeško, kako se raaaadi , ..Allaha mi, dolazilo mi je, ali iz nekog sarkazma ili čega već, da ja njima ponudim pomoć, jerbo, znam da će se istrošiti za tih 10ak dana na moru i ovuda po restoranima…

Jedne prilike, došli nam jedni, ženini, prvi puta su, i nako sjedilo se , ručak, kolači, saso mange mi dočekali i tako to, poprelilo se..i onda ovaj lik se fata za novčanik da dadne djeci koju banku iii pazi sad ovo 😀 ..vadi lik novčanik, zove dicu i daje im po :

 

POLA EURA!

😀 MUAAHAHAHAHAHAHAHAHAHAAHAH

 

Boga mi , istina, ev nek mi žena ne da da lažem…ja nako, ne znam bil se smijo il bi plako 😀

Najsmješnije mi je ja i sqwo ono skočili u glas : ma neeemoj, ma de, ostavi, ma nemoj bolan, šta ćeš pare davat! 😀

Al štaš ba..pa bolan, prvo niko te ne goni da daš!

A  jel te stid bolan , pa kod nas penzioneri daju djeci po 2 KM kad je pemzija 😀

 

I haj sve, neka ih, mislim, nemoj mi bolan ništa, znači ništa, al nemoj mi kukat i preseravat se ( nije ovo krajiški fol kako prisvaja krajiška, kao ni mnogi drugi koje spominje a govore se i u nas 😛 )

 

I haj, ..jah, nemoj ko da se našali od njih da nas zovne da im dođemo u goste 😀 , misilim nisam ih ni željan takvih, kontaš…

Doduše, ne smjem dušu zgrišit, ima ih i koji nisu takvi, ali su, bar što se tiče ovh mojih u manjini.

 

Ima i slučajeva da se zadesi dijasporac u kupovini, pa nema razmjenjenih eura uza se, pa de posudi dok ne razmjeni, 😉 , a onda smetne čovjek, mislim razumijem da ima puno briga o parama o poslu, gdje će usput u hotel 2 dana da se prije povratka kući odmori od nas 😀 …al šta je meni posudit 100 KM, pih, pa to je trećina ženine mi plate, pa nije sva plata ošla , jel tako 😀

 

Bio jedan slučaj, kad su familija iz dijaspore odlučili da nešto pošalju rođi ovdje i šta bi on volio, veli on biciklo.

Nedugo zatim dođe pošiljka, on se obeselio, ..kad ono koverta..konta čovjek poslali pare da kupi biciklo…

Otvori kovertu u njoj pismo i još nešto…u pismu piše…et’, nama naumpalo da ti imaš ono biciklo staro od prije rata, i sjetili smo se da mu je bila ispuhana guma , pa smo ti poslali ovaj ventil za gumu da možeš popravit …..

kmeeeeeeeee 😀 ….fakat ludilo ba 😀

 

mislim , ko te tjera da se k….ofrčiš ba…i jah, doduše, kad su došli, plaćali su mu 10km da im spava u autu dok su u BiH 😀

 

ok , ovo jesu neki ektremno primjeri..ali ima svega…

 

ugl. nek ne kake kako su jadni, i kako im je teško i kako mi ovdje nećemo kile…

Ja imam 39 g.  i imam 17 g. radnog staža (staža osiguranja)i 20 g. penzionog ukupno, a radio sam i više ali bez osiguranja…..

Promijenio sam poslova i poslova…. elhamdulillahi….zači –  ra di se !

Danas rintam u firmi za paltu koja mi može bit da ne išćem ni od koga, elhamdulillahi….

Imam završen fax, i nemam šanse u struci da radim, jer nisam htio u polikitu…hoćul u buduće neam pojma, viććemo….ugl borimo se za bolje ai ne po svaku cijenu..

Znači ja i sqwo, moremo nešto malo preko hiljadareke izać, i fino živimo, možemo i uštediti, jede se i teletine , voza se i auto 😀 , jes da se nema za mora i budalještina, svake godine al nije ni pod moranje nit nešto plaho žudimo za tim…

Namještaj ću mijenjati kad budem morao, kao i kupatilo ( a moram to aBda na ljeto) , a ne kad mi gujca prohtije ili iz nekog snobizma, pa da se zadužujem ko budala u kredite…nema šanse

 

Što se tiče dijspore još i to, pa fino bi bilo raditi gora a živjeti i trošiti ovdje…da čovje ode jedno 4-5 mjeseci pa ovdje onda živi, to bi bilo idealno..

Ali..kontam bolan, ..jedan fb prijatelj napisa nedavno kako bi trebalo kazniti one što kradu tako da ih se zaposli u fabrike đegod..

Pa kontam jel to kazna ( ok, neradnicima bi bila svakako) inače ili je možda blagodat..da radiš pošteno i vrijedno, da stičeš halal opskrbi i od nje časno živiš….da imaš tamam da neamš za budalesanaj i rasipanja?!

 

Pisao bih svašta ali ode na jaciju..do iza jacije ću zabpravit šta sam htio još kasti 😀

 

I jah, još mi jednom jedanveli, a nakon što je ušao kod mene u wc, a ja bio prije njega, a nije bilo vode , veli mi kad je izaš'o :

” ma ja ! sve se nema a govno od 20 centi! ”

( ok , šalim se , ovo se nije zbilo)

Jučer ti ja objavim na FB-u jednu sliku koja je uslikana za Ramazan, a prikazuje nas, radnike u firmi kako klanjamo podne namaz.

Uslikao nas jedan radnik, isto klanja i on, i poslao meni.

Ja i zaboravio na nju, jučer je ugledam i objavim.

Jarrane, kad je to pošlo lajkovat i dijelit.

Pa mi se javi ovaj pajdo što je urednik jednog portala, može li i on objavt? – može velim ja , – on objavi,  od njih drugi portali i tako to postade, što se kaže viralno ( ova riječ mi je nekako baš neugodna inače i bezze) ..

Samo na ovom portalu su imali jučer preko 4 hiljade lajkova i dijeljenja uz to i td.

Haj sve to, ali pazi ovo…

Stvarno ali stvarno, ja u toj slici ne vidim ništa toliko posebno…ok ima to nešto, objasniću kasnije, ali…toliko oduševljenje od naroda sa tim i nekim pohvalama i to..ono, kao da je to nešto baš baš čudno i posebno, nešto neobično i specijalno…

I sad pazi, mene je to i rastužilo, jer to pokazuje kako su se, tj. kako smo se mi muslimani odrodili od islama, i koliko nam je ČUDNO , i IZNENAĐENJE kada vidimo muslimana/e da klanja/ju .

Pa bolan nebio, valjda je čudno vidjeti muslimana koji ne klanja!!!!

Jer islam i jeste ono što muslimana čini muslimanom, jer je musliman vjerska odrednica, a klanjanje namaza je osnov, temelj islama, i svako ko je išao u mekteb ili nije a zna osnove islama, onda zna da bez namaza nema ni islama!

 

Koliko je to bolan naopako sve da se muslimani u muslimanskom društvu, čude muslimanima koji klanjaju i drže do namaza.

 

A što sam objavio je ,pa radi toga da se vidi da se može kad se hoće, da se malo ohrabre i oni koji bi u svojim firmama  klanjali ali se ustručavaju, nešto se boje da im ko šta ne prigovori, jer danas muslimani  većinom se nešto izvinjavaju što su vjernici i što bi eto, ako može, ako ih se pusti, obavili molitvu, nekih 5 min. vremena et” izvini, što pitam et’ …

 

Danas nam se priključilo još novih u džemat, ohrabreni vjerovatno…

Do sada nismo nikada imali problema sa tim, ne znam niti zašto bi imali, jer namaz obavljamo na pauzi , tzv. puš pauzi…sklonjeni u magacinu, niti kome smetamo, niti ometamo proizvodnju…pa zar bi to nekome smetalo a ne smeta mu onaj što tih 10 min. dinduli cigaru?!

 

Nadam se da će se se uskoro i potpisati ovaj ugovor IZ i države i d aće se situacija još više poboljšati, kada su u pitanju ta osnovna prava vjernika…

amin 🙂

 

Ono bile tri sestre sirote, pa tkale ćilime i radile i od toga živile. A u ono doba bio zabranjen vid i svjetlo se nije nigdje smjelo vidjeti.

Jedne večeri obilazili su gradom pasvandžije da vide da se gdje ne vidi svjetlo. Kad u jednoj maloj kući spaze svijeću. Dođu i kažu Caru. Caru bude čudo ko to smije preko njegove naredbe odavati svjetlo i pođe sa svojim muhur-sahibijom da to vidi i ispita. Polahko se privuku pod prozor i očuju govor. Kad reče najstarija sestra:

– Da me hoće Car uzeti za svoga aščiju, donijela bi mu kazan što mu more sva edba jesti.

Rekne srednja:

– Da me hoće Car uzeti za svoga berbera, donijela bi mu ćilim što mu more sva edba sjesti.

A najmlađa rekla:

– Da me hoće Car uzeti za se, s Božijom pomoći bi mu rodila sina zlatnih ruku i zlatnih kosa.

Car se vrati kući i sjutra ih sve tri pozove preda se pa ih zapita šta su sinoć govorile.

One se plaho iznenade i zastide. kako će sad to pred Carem kazati, a moraju. I onda kaže svaka šta je rekla.

Car odma naredi te aščija vjenča jednu, berber jednu, a Car sebi vjenča najmlađu.

Najstarija ne donese kazana, srednja ne donese ćilima, a najmlađa postane trudna.

Kad je bio vakat da rodi, upita je Car koga će joj zovnuti. Ona reče da joj dođu njene dvije sestre.

I ona rodi sina zlatnih ruku i zlatnih kosa.

 

Njene sestre zakukaju:

– Vidi, ona rodila sina zlatnih ruku i zlatna perčina i šćer zlatnih ruku i zlatnih kosa, a mi nismo donijele ni ja kazana ni ti ćilima – rekne starija srednjoj.

– Hajdemo mi njih u kutiju, pa ih baciti niz vodu, a u mene se okotila kučka pa ćemo kazati Caru da je ona dvoje kučadi rodila.

Tako i učine.

Caru pošalju kazati da mu se rodilo dvoje kučadi. Caru to plaho teško bude i sakupi svoje bližnje ljude da se zdogovore šta da od nje rade. Neki reknu da je ubiju odmah, neki da je u more bace s kučadima zajedno, a neki da joj naprave na glavnijem drumu kud najviše svijeta prolazi jednu kolibicu, da je metnu u nju s kučadima zajedno i da napišu da svak ko tuda naiđe mora pljunuti na nju.

I učine ovo zadnje.

Istog dana neki mlinar radio u mlinu, kad mu nešto zape u žljeb.On iziđe da vidi, kad tamo – nađe jednu kutiju. Otvori je i plaho se obveseli kada ugleda dvoje djece sa zlatnim rukama i zlatnim kosama. Kako on nije imao djece, otrči radostan ženi i odnese joj djecu. Žena kada ugleda djecu, plaho se obveseli i brižno ih poče odgajati.

Djeca su plaho napredovala. Kad im je bilo jedno petnaest godina, muškarac se spremi i ode u grad gdje mu se nalazi otac i majka.

Kad je naišao kraj kolibice, nije htio pljunuti na majku. Njoj se taj mladić plaho dopadne i sažali joj se i zaplače, jer je to jedini prolaznik koji je nije pljunuo.

Kad prođe malo dalje, ugledale su ga dvije tetke s prozora. Ugledaše mu zlatne ruke i sjetiše se da je to onaj kojeg su one u vodu bacile. Uplaše se da Car ne bi saznao za njega.

– Zovnu ga i počnu mu tepati.

 

– Mi smo tvoje tetke, lijepi naš sine! Kad si tako zlatan, hajde u tu i tu planinu, u njoj ima jedan krilati konj pa ga dovedi neka ga imaš kad si tako lijep.

On dođe mlinaru i ispriča mu šta mu se dogodilo u gradu. Ovaj mu je zabranjivao da ide jer ko god je otišao tamo, nije se vratio.

Ne mogne ga spriječiti.

On se spremi i ode u onu planinu. Začudi se kad ugleda gomilu okamenjenih ljudi, zlatno korito i dvije česme. On se sakrije pod korito. Dok se pomoli veliki krilati konj kojem se zlatni dizgini po zemlji vuku. Priđe koritu da pije vode, koja je tekla bijela kao mlijeko. On ga ufati za dizgine. Konj skoči, a on se objesi o njemu. Konj triput skoči, a on ne popusti i održi se o dizginama. Onda mu konj progovori:

– Uzjahaćeš na me, a ja ću triput po tri brda preskočiti. I ako se na meni održiš, onda ću biti tvoj i sa mnom moreš upravljati, jer ja se zovem krilati konj.

Tako i učiniše. Momak uzjaha, a konj skoči tako da je treći put momak jedva ostao na konju. Veseo pođe u grad, odakle su ga poslale tetke da dovede konja. Kad ga ugledaju s konjem još se više prepadnu.

– Šta ćemo sada? Caru tolika vojska izginula idući da dovede toga konja! Ako Car saznade za njega, na taj način mora saznati da mu je on sin, pa će nas posjeći. Znaš li ti išta da ga pošaljemo gdje će poginuti? – upita starija mlađu.

– Znam jednog Arapina u jednom polju. Ima tamburu koja sama kuca, sama pjeva. Tamo, beli, ko je otišao, nije se nikad vrati.

Zovnu ga i obvesele mu se.

 

– Kad imaš tako lijepa konja, hajde još pa donesi i jednu tamburu koja sama kuca, sama pjeva – učini mu mlađa i kažu mu gdje će ići.

Siđe on u podrum, kad mu konj plače. On ga zapita šta mu je. A konj mu kaže da ga tetke šalju da pogine i odvraća ga da ne ide tamo Kad ga nije mogao odvratiti, onda mu rekne:

– Napravi jednu lopaticu i kad pođemo na polje blizu Arapove kuće, naći ćeš jednu krušku, koja svake godine rađa, a niko je ne jede jer je previše gorka. Onda ćeš uzeti jednu, zagristi je i pofaliti. Reći ćeš: Lijepe mive od ove godine! Kad dođeš na avlijska vrata, za desnim kanatom je svezan pas i pred njim sijeno, a za lijevim ovan i pred njim kosti. Onda ćeš psa premetnutiza lijevi kanat, a ovna za desni. Kad uniđeš u kuću, naći ćeš za ognjištem staru majku Arapovu koja golim rukama hljeb peče. Ti ćeš je u ruku poljubiti i daćeš joj lopatu: Evo ti , majko, lopata, nemoj ruku pržiti!

On napravi lopatu i pođoše. Kad je došao na polje pred Arapovu kuću, kruška je rodila, do zemlje se savila. Onda je on uzeo jednu, pa je zagrizao i rekao: Lijepe mlive od ove godine! I tu je ostavio konja. Došao je na avlijska vrata, uzeo ovna, pa ga premetnuo za desni kanat neka jede sijeno, a za lijevi psa nek jede kosti. Onda je unišao u kuću. Kad Arapova majka golim rukama hljeb peče. Dade joj lopatu i poljubi je u ruku:

– Naj ti, majko, lopatu, nemoj pržiti ruku!

Ona je njemu dovu učinila, a on joj reče da je došao po tamburu i upita je gdje joj je sin. Ona mu rekla da je u sobu, legao spavati.

– Poviri, pa ako punim očima gleda, onda ne spava, a ako su mu oči napola zatvorene, onda spava.

Kad on tamo na sobna vrata, kad tambura sama kuca, sama pjeva, a Arap spava.

 

Onda on lati tamburu, a tambura zaviče:

– Ne daj me, gospodaru!

On zaviče:

– Drži ga, majko!

Majka rekne:

– Bogme neću! Evo devet godina kako ja golim rukama hljeb prećem, a ti mi nećeš lopate da kupiš, a on mi je kupio.

On opet zaviče:

– Ujedi ga, pse! Udri ga, ovne!

Ovan rekne:

– Bogme, neću! Ti si mi dao kosti, a on mi je dao sijeno!

A pas zaviče:

– Bogme, neću! Ti si meni dao sijeno, a on mi je dao kosti!

– Udri ga, kruško! Ne daj mu konja uzjahati!

Kruška rekne:

– Neću, bogme! Evo ti devet godina kako ja rađam, ti se moga ploda nisi okusio, a on je danas moj plod pofalio!

On onda uzjaše konja i konj se digne na krila, te Carević dođe u grad odakle su ga tetke poslale po konja i tamburu.

One ga ugledaju na svoju veliku žalost gdje nosi tamburu koja sama kuca, sama pjeva i zaviču:

– Šta ćemo sada?

– Ja znam, ima u jednoj planini velika kula, u njoj ima jedna djevojka, zove se Badem – gospođa. Ko god je otišo tamo po nju, nije se više vratio.

One njega zovnu i kažu mu za tu djevojku. Kad on siđe u podrum, kad mu konj opet plače:

– Hoće da te tetke pošalju da ti pogineš!

On rekne:

– Ja ću ići, pa makar ne doći!

 

I pođe s konjem. Kad je došao pred kulu u planinu, kad puna planina okamenjenih ljudi. Onda on zaviče:

– Badem-gospođa u Bademovoj kuli!

Kako mu se ona ne odazove, on se s konjem zajedno do koljena skameni. Opet on zaviče:

– Badem-gospođa u Bademovoj kuli!

Kad mu se ona ni drugi put ne odazva, on se do pasa skameni s konjem zajedno. On treći put zovnu:

– Badem-gospođa u Bademovoj kuli!

Onda se ona iznenada odazove i on postane živ čovjerk s konjem skupa, kao što su i bili.

Ona ih uvede u kulu i rekne mu:

– Zafali Bogu što sam bila u hamamu, pa sam se od tvog glasa uplašila i tebi se odazvala. Sad me vodi kud hoćeš.

Kad je ugledala zlatne ruke i zlatni perčin Carevića, plaho se je tome obveselila i začudila. Začudila se je kad je ugledala krilata konja i tamburu koja sama kuca, sama pjeva.

Carevića je odmah zavoljela. Carević je onda metne za se na konja i dođe u isti grad odakle su ga tetke spremile da dovede djevojku. Tetke ga ugledaju i ne znadnu kuda će dalje.

Za sve to čuje Car i pošalje po njega, pa ga upita:

– Jesi li ti ufatio krilatog konja i donio tamburu koja sama kuca, sama pjeva i doveo Badem-gospođu iz Bademove kule?

– Jesam – odgovori on.

Car mu reče:

– Ti ćeš meni dati konja, djevojku i tamburu, a ja ću tebe i tvoje junaštvo nagraditi.

On sažme ramenima. Kako je bio pred carem, nije smio dalje govoriti, a nije znao da govori sa svojim rođenim ocem. Car mu naredi da ide sa slugama da mu donesu tamburu, dovede konja i djevojku. On dođe tamo tužan, a djevojka ga upita:

– Šta ti je, što si neveseo?

On joj rekne da je mora pokloniti Caru s konjem i tamburom zajedno. Ona mu tada reče:

– Vodi ti mene Caru, pa ću ja njemu kazati.

Kad su došli pred Cara, Car pogleda djevojku i rekne njemu:

– Jesi li je doveo?

A djevojka dočeka:

– Daj, babo, ruku da te poljubim!

Začudi se Car i Carević kad ona njemu to reče. Car je upita:

– Kako ti mene moreš nazvati ocem kad ja hoću da se oženim s tobom?

Ona reče da nije još nikad svekar nevjestu uzeo.

On je onda upita:

– Kako sam ti ja svekar?

– Zato što je ovo tvoj sin – reče mu ona i ispriča sve kako se dogodilo.

Car je onda naredio da mu se najprije dovede žena iz kolibe u dvore, pa da se onda na njezine oči posijeku njezine dvije sestre.

Tako je i bilo.

Onda naredi da se dovede mlinar, mlinarevica i njegova kći.

Tako i učiniše.

Onda Car zametne veselje i oženi sina,

Ako su živi i sad su dobro.

Kod nas na poslu, a radi se o proizvodnji obuće, svaka ‘brigada’ tj. ‘traka’ na skoro samo kraju proizvodnog ciklusa, ima osobu koja kontroliše proizvedenu obuću i onda ide na pakovanje. Ima još kontrola kasnije, kao i prije ove, ali eto ova je nakako nabitnija.

Ugl su to žene, zapravo su sve žene.

Te kontrolorke se mogu podijeliti u neke dvije glavne grupe.

Prva grupa su one koje poprilično puno izbacuju proizvedenih cipela i vraćaju na popravak tj. ne puštaju prolazak cipele kao gotove, a druga grupa su one , a kojih je mala manjina, vrlo mala, koje propuštaju veliku većinu, odnosno mnoooogo manje izbacuju cipela.

Ovo je vrlo bitno, jer kada se mnogo cipele izbaci, to zaustavlja proizvodnju i oteževa i radnicima i ostalima, onda sve to stvara nervozu itd. , jedno vuče drugo.

Razlika među tim kontrolorkama je takva da će jednu te istu cipelu jedna kontrolorka izbaciti jer će smatrati da je nešto što ona vidi greška i da ne može proći na pakovanje, dok će ova druga vrsta kontrolorki tu istu cipelu pustiti da prođe.

Ove što puštaju više su uglavnom u pravu, dok ove prve uglavnom pretjeruju, i zbog straha da im se ne prigovori ili ne vrati na ponovno pregledavanje a što onda znači prekovremeno ostajanje, mada realno, ove što više puštaju cipela, ne ostaju ništa više prekovremeno a i proizvodnja se brže i lakše odvije, a i zbog drugog problema radi čega i pišem ovo.

Ove što više izbacuju su manje omiljene , i uvijek su u nekakvm grču i svi bi željeli da su one kao i ove druge.

Skontao sam da je njihov problem u samoj percepciji njihovog posla i zadatka.

To je tako duboko u njihovoj psihi da one same nisu svjesne toga.

Naime, ove prve su sebi postavle zadatak i shvatile posao na sljedeći način:

Moj zadatak je da IZBACUJEM sve cipele koje nisu dobro urađene i da NE PUŠTAM da takve cipele prolaze na pakovanje!

Dok su ove druge shvatile ovako zadatak:

Moj zadatak i posao je da pregledam i da PUSTIM što više cipela na pakovanje jer su nedostaci na njoj zanemarivi i ne utiču na kvalitet proizvoda!

 

Trebate znati da je priroda posla takva da je sasvim normalno da se skoro pa na svakom paru cipele mogu uočiti neki nedostaci i kada bi neko bio zadrt, nikada ne bi niti ijedan par pustio da prođe proizvodnju, ali to može primjetiti samo neko ko se razumije dobro u cipelu.

 

Dakle iz ovakve temljne različite pa i podsvjesne percepcije i shvatanja svog posla i zadatka, proizilaze ovi različiti tipovi kontrolorki kod nas na poslu.

 

Ovo je u suštini isto kao i percipiranje poluprazne ili polupune čaše, a koje otkriva optimističnu ili pesimističnu osobu, osobu koja vidi prvo ono dobro ili osobu koja traga i primjećuje nedostatke, općenito u životu.

 

Tako isto, vjernici, uglavnom, a posebno kršćani sa kojima sam mnogo razgovarao prije , mada se isto može odnositi i na gro-muslimana, percipiraju ovaj život, ovaj svijet, dunjaluk, ovu civilizaciju, kao produkt i rezultat grijeha i kazne koja je zadesila Adema i Havu ( Adama i Evu) .

Međutim, ono što naučava islam je to da je njima dvoma oprošteno, da su se oni pokajali, jer da su SAMO kažnjeni, mogli su biti i pretvoreni u ništavilo ili živjeti u vatrenom ognju nekom…ali, Allah im je oprostio, da nije bilo oprosta ne bi se ni nastavio njihov život, makar i na ovome svijetu…

Tako da bih rekao da je ovaj svijet, dunjaluk, i ovaj život, ova ljudska civilizacija produkt pokajanje, MILOSTI I OPROSTA .

 

A zar od Milostivog i može biti osim milsti koja je pretekla Njegovu srdžbu?!

Tako d asmatram da iz ovakvih temeljnih razlika u percepciji svijeta i života se onda razvijaju i različiti tipovi ljudi koji su u vjeri i načina kako oni sami tu vjeru doživljavaju, tumače i praktikuju….a sve to utiče i na ostale stvari i na nas same….trebamo mijenjati temeljne percepcije…..

…nako kontam ležeći loma

 

 

Doskora je živio postar i koštunjav čovjek, seljak, i često slazio u Sarajevo Biješe mu kuća pod starom Igman-planinom, pa mu i ne biješe drugog imena, već Igman-Alija U koga je zimi sijelo, ko će najbolje društvo zabaviti, već Igman-Alija. Najveće strahote, bojeve s divovima i mnogo koješta priča Igman-Alija, a svagdje je on bio i to baš ponajbolji junak Evo jedne njegove, gdje opet sam o sebi pripovijeda.

 

“Ono ti ja, pobro si moj, u mladosti svojoj imadijah jednog vremena dosta para. Šta ću, kud ću, ne znam. Da mi je, štono vele, da se proveselim, da vidim svijeta: kad ću trošiti, da bar imam zašto, da ne žalim, ha? Je li Boga ti! Dok mi najednoć na um pade: Čuo sam da u Stambolu ima šta ti srce more zaiskat, pa onda, golem je to šeher, da ga za heftu na konju ne bi mogao obić’ , a svijeta! Tu se je, vele, sleglo sedamdeset milleta. A ja ti se, bogme, spremim, oženjen nijesam bio, a mater i sestru namirim, pa put pod noge. Zaboravih ti reći, obukao sam se, ama znaš, ko da u svatove idem. Hele bogme, šta ću ti duljiti, dugo sam iš'o, ne znam ni ja, pravo da ti kažem, eto čini mi se odavle sam poš'o baš negdje po Kasumu, a onamo sam stig'o a trešnje istom izašle, pa ti sad hesabi.

 

Kad dođem, opkonačim se u najboljem hanu.

 

Sutra rano, izađem iz hana i pođem jednim sokakom. Nijesam puno iš'o, kad evo ti preda me nekakve nene.

 

– Hoš-geldum, kako si, jesi l’ ti Bošnjak? – zapita me.

 

– Jesam – velim joj ja.

 

Poče me odmah zvati svojoj kući svejedno ko da me je sedamdeset i sedam puta rodila. Otimao sam se i šta nijesam radio, ali sve uzalud, ona doli-gori, oko mene k'o šejtan i odvede me svojoj kući. Kad tamo, zasenetim se, to ti sve uređeno k'o u našeg valije, sve lijepo prostrto.

 

Istom eto ti jedne djevojke i unese kahvu. Ona mi nena naišareti na nju i upita me begenišem li?

 

Šutio sam, nijesam ništa govorio. Nena me upita bi l’ ja curu uzeo pod svoj nićah. Ja odgovorim da ne bi; nijesam došao da se ženim, vać samo da osejrim Stambol. Opet ona oko mene i reče mi da idem u najbližu kahvu, pa da upitam u kojem su oni halu, te ako begenišem, dobro, a ako ne begenišem, nije ništa ni bilo.

 

Brate bogme, cura mi se svidjela, nema fajde, ali mislio sam se, šta ja znam, kako se može desiti, pa da čovjek nagraiše. Hele, odem u najbližu kahvu i raspitam njihov hal. Kad mi kazaše da je to lijepo mjesto, bogme ja ukabulim i oženim se. Svadba i sve ostalo svrši se za heftu dana. Nije prošlo puno vakta, dođem ja jednom iz čaršije kući. Kad, al’ me žena nešto naljuti, pa pođem da je udarim, a punica na me oči iskolači te mi veli:

 

– Znaš, ako je udariš, nećeš više biti insan, ko što si bio već nešto drugo.

 

Ja se još više razljutim i skočim da ih obje istučem, ali punica uze nekakvu šipku i udari me njome, pa reče:

 

– Dosad bio insan, a odsad magarac!

 

Kad se obazrijeh, kad ja magarac, baš pravi magarac, pa eto!Počnem da što govorim i da molim, a’ ja revem. One uzeše dvije toljage i istjeraše me iz kuće. Kad sam bio u avliji, počnem rikati, ne bi li mi se smilovale, al’ sve uzalud. U tome se skupi sav komšiluk i njih stane ružiti, što će im magarac, pa da ne mogu kod svojih kuča mirno sjediti. One odgovoriše da je nečiji tuđi onako unišo u avliju. Komšije uzmu toljage te me izlemaju i otjeraju daleko van grada. Ja jadan i kukavan, šta ću! Hodao nekoliko dana po merajama, djeca me ganjala, jahala, turala mi slamke u uho, a ja sve trpio.

 

Jednog dana odem opet kući, ne bi li mi se punica smilovala, pa me kako opet u čovjeka povratila. Kad eto ti nje, nosi onu sihirbasku šipku. ” Ah, evo našeg magarca, opet doš'o” , reče ona i zovnu mi ženu. Počnem se ja umiljavati, ne bi li me kutarisala toga belaja, al’ ona udari šipkom po meni i reče:

 

– Dosada si bio magarac, a odsada mali ćuko!

 

I ja se pretvorim u psa: počnem da govorim, al’ ja lajem Te laj, pa laj, dok se opet komšiluk skupi i s njima zajedno istjeraju me iz avlije.

 

Dva-tri dana sam se vucao po sokacima, te odem na more na obalu. Uniđem kradom u jednu đemiju, pa se ušutim, misleći da me preveze na onu stranu, pa ću krenuti kući.

 

Kad sam preš'o pođem jednim sentom za koji sam mislio da vodi u Bosnu. Dugo sam putovao, kad al’ ja izbijem u nekakvu tuđu zemlju. Gladan ko gladan, dođem u aščinicu, pa počnem mahati repom, ono ne bi l’ dobio što da jedem. Istom jedan čovjek dođe k meni, pa zaviče:

 

-Gdje si mali, hodi meni, hodi – i dade mi komadić hljeba. Iza toga povede me sa sobom kući. Kad smo došli kući, upita ga žena što će mu štene. A on joj odgovori da treba, jer svakako nemaju nikog ko će im zabavljati jedinče. Bogme ti ja tude ostanem. Pazili su me tako da sam jeo s njima i spav'o zajedno sa djetetom u bešici, koja je bila k'o salandžak odignuta od zemlje.

 

Jedne noći nešto se probudim. Kad pogledam, dijete spava. Već se počela zora ukazivati. Nu, vidi tu čuda, nekakva golema zmija pošla uz bešiku djetetu. Ja brže-bolje skočim, ščepam je zubima za glavu i počnem se s njom hrvati i lajati. Al’ eto ti moga sahibije i žene mu. Kad to vide, viknu:

 

– Stoga naša djeca umiru, eto nam hvala Bogu, to ostade živo!

 

Od tog doba počnu me bolje paziti i nagledati. Načine mi jedno šilte od perja i kupe mi struku dukata te metnu na vrat. To je bio moj amanet. Kad bi’ ja izašao sa svojim sahibijom u čaršiju, oni bi se drugi ljudi rugali što mi je metno dukate na vrat, a on bi im se pohvalio kako sam mu ja učuvao dijete od zmije. Plaho mi tude bilo lijepo, ne mogu ti kazati. Hele, meni na um pane punica, pa pomislim, da bi’ ja sa strukom otiš'o , može bit da bi me povratila k'o što sam bio – insan.

 

Mislio sam i mislio, pa se ukradem od svog sahibije i okrenem stambolskim sentom, oklen sam i doš'o.

 

Krio sam dobro onu struku da mi je kogod ne vidi. Kad sam došao na more, ušuljam se u jednu đemiju i prevezem se u Stambol. Trčao sam kroz sokake i prispio puničinoj kući sa strukom oko vrata. Zalajem u avliji, kad eto ti moje žene, te poviče svoju majku da vidi u mene struku oko vrata. Na to me odnesu u sobu i skinu mi struku. Ja pomislim da će me već oprostiti onoga gazapa, a ona uze šipku iza grede i opet me udari, pa me pretvori u goluba. Onda mi otvore pendžer i istjeraju me iz sobe na krov. Tude sam guk'o i plak'o svojim plačem, ali svejedno. Smislim se, te prhnem i odletim za dva-tri sahata za Bosnu.

 

Smislim se , te prhnem i odletim za dva-tri sahata za Bosnu. Dođem kući nekako oko ićindije. Bio sam plaho gladan. Po mojoj sreći razvijala mi sestra burek, pa uznosila juhke da ih suši. Ja sletim s kuće, gdje sam se bio zaustavio, te počnem čupati juhke. Sestra istrča sa oklagijom i htjede me udarit, ali ja utečem na krov.

 

– Vidi, majko, došao nekakav golub, pa mi sve juhke iščupa – povika ona.

 

– Neka ga, ćerko, neka. Ko hajvan, gladan, neka se najede – odgovori joj mati.

 

Pošto sam se najeo, slušao sam kako mi se majka i seka razgovaraju. U tom i akšam prispi. Ja se popnem na lipu – koja je bila blizu kuće – i tu opkonačim Kad je zamračilo, eto ti, doletiše na lipu dvije sove i počnu gledati oko sebe. Istom me jedna ugleda, pa upita drugu:

 

– Kakva je ono ‘tica ondje?

 

A ona joj odgovori:

 

– Zar ne vidiš da je golub?- Pa znaš da golub neće nikad na drvo – reče prva

 

– E, moja draga, ono nije pravi golub, nego Igman- Alija, pa je iš'o u Stambol i ono je punica njegova od njega učinila. Već da zna sad siromah pa da ode onamo i da uzme onu šipku u kljun kradom, pa da udari punicu i rekne ovim našim jezikom: Šta bilo – neka postane, onda bi on postao insan, a ona ono što on rekne.

 

Čim je svanulo, odletim ja u Stambol, te uniđem kroz pendžer na divhanu i nađem onu šipku Kad eto ti punice. Ja brže-bolje ispustim iz kljuna onu šipku i rečem: ” Dosada bila moja punica, a odsad mazga.” Čim sam to učinio, ona postane mazga, a ja insan kao i prije. Onda odem u drugu sobu i nađem ženu, te i nju pretvorim u mazgu.

 

Sada odem u čaršiju i istelalim kuću i sve što sam im'o, pa poćeram mazge kući. I, eto, znate da sam dugo gonio drva na njima, dok jednu naklaše vuci, a ja i drugu prodadoh, šta će mi.

 

Eto ti, moj dragi, što je ženski šer!

Jedan moj ahbab otiš'o nedavno malo u tu Švecku, da prohoda malo, da vidi svijeta tog naprednog, da se odmori.

I postavi par slika na profil.

Lijepe slike, nako, onomislim, ništa posebno, malo tog grada i ulica, parkova i tako to…

evo par tih slika:

 

 

Ono što je meni na prvu upalo u oči je – NIĐE NIKOG bolan bolan 🙁

Mislim, obisio te život što je tebi sve pod konac…đesu vam djeca po parkovima i igralištima, đe ste vi !!!???

..isto bolan grad iz onih sad filmova o zombijima ..

Obisio te taki život…

I na kraju umreš i šta?

…nit si živio nit ćeš živjet poslije smrti…

 

Bio Car, pa podstarost oslipio. Biješe mu velka muka, a niko mu ne mogo očinji vid povratiti. Jedne noći mu se usnije i čuje glas koji mu reče: Ulovi u moru ribljega cara, poznačeš ga po kruni na glavi, po zlatnim i crnim prugama po tijelu; razreži ga i s onom masti, koja je u njem, namaži oči pa ćes progledati.

 

Kad se Car probudi, pozove Muhur-sahibiju i sina, pa jim reče što je usnio. Ko će poći dakle ribljeg cara loviti, van Muhur-sahibija i Carev sin. Idu oni, idu i dođu do mora. Love tri dana, a ništa ne ulove; kad li bio četvrti dan o akšamu, izvuku iz vode ribu sa krunom na glavi, a žuto i crnim ispruganim tijelom. Odmah poznadoše Ribljega cara i unesoše ga u šator,pa legoše na konak. Carev sin leg'o u jednoj polovici šatora,a Muhur-sahibija u drugoj. Carev sin ponio sa sobom Ribljega cara i zasp'o. Kad li po noći začuje glas:

 

– Careviću, obadva ti svita, pušćaj ti mene, ja ću ti uvijek od pomoći biti!

 

– Kako bi te pustio, veli Carev sin, kad te jedva ulovismo, da mi ocu vid povratiš?

 

A opet ce ribica moleći ga se:

 

– Pušćaj ti mene, Careviću, ako za Boga znadeš, a ja ću ti uvijek od pomoći biti.

 

Smili se Careviću kukav'a riba, uzme je i baci u more.

 

Kad sutradan zora osvanula, a Muhur-sahibija ust'o, pa traži Ribljeg cara, al’ ga u Carevića nema.

 

– Kud je riba, tako ti Boga? – pita Muhur-sahibija.

 

– Vallah je ovdje bila i valjda noćas pobigla – veli Carev sin.

 

Ali Muhur-sahibija ne vjeruje, van pošalje Caru haber da mu je sin ribljega cara pustio.

 

Pođu oni u Carigrad i kad bili na tri konaka, vidi Carev sin da mu car neće glave halaliti, pa ukrav’ se iz čadora, pobigne.

 

Tako bjež’, bjež’, susretne čovjeka. Pozdrave se i Carev sin ga upita ko je i kamo će.

 

– Ja se zovem Šahbas – reče putnik – a poš'o sam u gurbet.

 

– Ja sam Rahman-beg, pa sam i ja poš'o u gurbet – veli carev sin, nehoteć’ po pravu kazati ko je i šta je.

 

– E, taman, pa mozemo zajedno – reći će Šahbas.

 

To Carevu sinu bilo milo, i pođoše skupa.

 

Idu oni, idu, a noć ih u šumi uhvatila.

 

– Biva – reče Šahbas – evo u šumi nam je noćiti, ja ću leći a ti straži.

 

Tako i bi. Šahbas leže, a Rahman straži.

 

Misečina k'o dan. Rahman gleda oko sebe i u to opazi zeca kako oko njih skakuće. Uze Rahman sohu, udari zeca, a on se samo prebacuje, udari ga opet i opet, a zec skoči, pa bjež’, bjež’,bjež’, a on za njim. Tako doletiše do velike megare; zec skoči u nju, a u to izleti iz nje ljudina sa velikom sabljom. Sad se preplaši Rahman pa bjež’, bjež’ natrag, gdje je Šahbas spav'o.

 

Side opet,sidi, sidi, al’ eto ti zeca: gricka travicu, igra se, skače oko njih, a Rahman opet uhvati sohu i udari zeca. Zec poleti, za njim, pa tako on bjež’, bjež’ dođu opet pred otu megaru, zec uleti u nju, Rahman za njim i budavši unutra vidi dva zor-junaka gdje side, kraj njih šadrvan voda i sofra, a međ’ njima divojka da je se dva oka nagledati ne mogu.

Tako bjež’, bjež’, susretne čovjeka. Pozdrave se i Carev sin ga upita ko je i kamo će.

 

– Ja se zovem Šahbas – reče putnik – a poš'o sam u gurbet.

 

– Ja sam Rahman-beg, pa sam i ja poš'o u gurbet – veli carev sin, nehoteć’ po pravu kazati ko je i šta je.

 

– E, taman, pa mozemo zajedno – reći će Šahbas.

 

To Carevu sinu bilo milo, i pođoše skupa.

 

Idu oni, idu, a noć ih u šumi uhvatila.

 

– Biva – reče Šahbas – evo u šumi nam je noćiti, ja ću leći a ti straži.

 

Tako i bi. Šahbas leže, a Rahman straži.

 

Misečina k'o dan. Rahman gleda oko sebe i u to opazi zeca kako oko njih skakuće. Uze Rahman sohu, udari zeca, a on se samo prebacuje, udari ga opet i opet, a zec skoči, pa bjež’, bjež’,bjež’, a on za njim. Tako doletiše do velike megare; zec skoči u nju, a u to izleti iz nje ljudina sa velikom sabljom. Sad se preplaši Rahman pa bjež’, bjež’ natrag, gdje je Šahbas spav'o.

 

Side opet,sidi, sidi, al’ eto ti zeca: gricka travicu, igra se, skače oko njih, a Rahman opet uhvati sohu i udari zeca. Zec poleti, za njim, pa tako on bjež’, bjež’ dođu opet pred otu megaru, zec uleti u nju, Rahman za njim i budavši unutra vidi dva zor-junaka gdje side, kraj njih šadrvan voda i sofra, a međ’ njima divojka da je se dva oka nagledati ne mogu.

 

– Što si doš'o, bolan? – reče jedaan od junaka.

 

– Došo, vala, za zecom – odvrne Rahman, a ne gleda junake, van divojku.

 

Ništa, oglušio i onimio, tako ga mlada začarala; muka ga stisla, pa će prelomiti srce i reći:

 

– Tako vam Boga velikoga, čija je ovo cura?

 

– To je naša sestra, a mi je evo ovdje već osam godina čuvamo!

 

– Beli zor-ure, sestre u vas! Dete junaci, tako vam Boga velikoga, podajte mi je!

 

– Ako te zavoli i ako ti nju voliš – vele braća – mi ti je ne kratimo, al’ znaj da odavle za osam godina ne smiš nikuda i moraš ju za to osam godina čuvati kako smo ju i mi dosada čuvali.

 

To Rahmanu vrlo milo bilo i upita curu eda li ga hoće. I ona se desila milostna i reče da ga hoće. Sad reče Rahman:

 

– Moram po brata Šahbasa, koji mi odavle nije daleko.

 

To rekavši ode i nađe ga gdje još spava.

 

– Ustaj, brate – viče mu Rahman – naš'o sam curu i ženiću se; pa mu pripovidi sve što i kako je bilo. Šahbasu ne bilo ino, van dođe u megaru. Tuj se oni častili, braća dadoše Rahmanu sestru i rekoše mu:

 

– Ponoći kad ležeš, zatvori se dobro i ne otvori nikomu, ma kako te molio i zaklinj'o.

 

Pođe Rahman sa hanumom leći, kad li u neko doba noći čuje pomaganja pred vrati:

 

– Jao, pomozi! Pogiboh pomozi! Ako za Boga znaš pomozi!

 

To Rahmana u srce dirnu i otvori vrata, al’ u sobu stupi Div, zgrabi nevistu i odnese ju.

 

Sad skočiše braća, uhvatiše Rahmana, svezaše mu ruke i odvedoše ga, da će ga pogubiti. Uto pristupi Šahbas, pa će jim se moliti:

 

– Evo njegov i moj život u vašim rukama, pa pridržite vi njega još za petnaest dana, a mene pustite: ne dovedem li vam sestru u to petnaest dana, a vi ga pogubite.

 

Tako i bilo. Braća ustaviše Rahmana, a Šahbas otide. Ide Šahbas, ide i dođe do kraj mora. Tu nađe tahtu, side na nju, pa veslaj, veslaj rukama, dopliva na drugu obalu. Tuj ide preko gora i šuma, a u jednoj dolini opazi prilipih desetak kula. Pođe Šahbas k njima, al’ na avlinskim vratima stoje dvi cure, da lipše smislit ne možeš, jednom nogom u avliji, a drugom preko praga. Kad ga ugledaše, plaho se poplašiše i stadioše mu vikati:

 

– Kamo ćeš, po Bogu brate? Ako ti je glava draga, biži nevidom natrag, jer će naskoro Div doći!

 

– E, samo neka dođe – veli Šahbas – a vire vam, po Bogu sestre, je li doskora dovodio curu lipu i prilipu?

 

– Jest, kažu divojke, eno je u gornjim odajama.

 

Popne se Šahbas u gornje odaje. U prvoj sobi side tri cure, tri vile, jedna lipša od druge! Ja usta biser, ja oči sunce, ja lica ružice. U drugoj sobi leže svi pogubljeni junaci, krv i tjelesa. U trećoj opreme sjajne, nikad nečuvene i nikad neviđene, zlato, biser, svila i kadifa, srma i oružje svake ruke. U četvrtoj sidi mlada nevista. Kad li se oni upoznali, viče mu nevista:

 

– Po Bogu brate, bjež’ ako ti je život drag, jer još ni jedan junak nije odavle živ otiš'o!

 

Ali to Šahbas i ne sluša, van on ide u treću sobu, uzme izabrano oružje pa ode na avlinska vrata i sakrije se za kapiju. Uto se vrać'o Div s lova, ljutit što se vrać'o bez lovine. Prođe kroz kapiju ne trenuv’ ni livo ni desno, a Šahbas zamahne omašnom sabljetinom i skine mu odjednoć glavurinu i složi ga podnoge.

 

Sad se vrne u dvorove i pregleda ih. Tuj nađe još sedamnaest cura, sve branih i prebranih, a zlata i blaga da mu ni mire ni broja neima. Još nađe dvoje papuče, kakve nijedna kaduna na noguh imala nije i kojim premica na svem dunjaluku neima. Uzme Šahbas jedne od tih papuča, metne ih u njedra, natrpa zlata i bilih para što je mog'o poniti od hašluka, povede nevistu i druge cure, narede splav, prebrode more i došavši onkraj, reče ostalim curama:

 

– Sad idite kud koja znade i ima – a on pođe sa nevistom k Rahmanu. Taman bio petnaesti dan nadomaku i braća izvela Rahmana da ga pogube, kad li eto Šahbasa sa nevistom.

 

– Evo vam vaše sestre – reče Šahbas – a dajte vi menika moga brata!

 

Tako i bi. Nevista ostade kod braće, a Šahbas i Rahman pođu dalje svojim putem.

 

Tako putujuć’ i harčeć’ Divove pare dođe vakat i oni spanu na zadnju paru. Što će sad?

 

– Nema fajde, veli Šahbas, valja nam ove papuče prodati.

 

Smisti se Šahbas u čaršiji, pa ih prodaje. Vala nagrno svit gledati neviđeno.

 

– Evo ti petsto groša – reče jedan mušterija.

 

– Ne dam nego za pet hiljada – veli Šahbas.

 

Sve se čudi prilipim papučam, al’ ko će smoći da ih kupi?

 

To gledala sa pendžera Šehislamova šći, a opet nju motrilo momče siroče i kukavče pa će joj poviknuti:

 

– Ala curo lipa ti si, željo moja, da si moja!

 

Šehislamova šći se nasmije i reče kukavcu golotinji:

 

– Beli, momče, donesi mi one papuče, pa neka sam tvoja!

 

Kad to momče začu, umiša se u mušterije pa kako su papuče iz rukuh u ruke išle, da ih svak pregleda, dokopa ih se taj bekrija, pa on s njima u njedra, izmakne se iz svitine i donese papuče Šehislamovoj šćeri. Pripovidi ona babi što i kako je bilo, kako mu je obećala da će za njega poći, i bogme ne bilo druge, van mu je Šehislam dade.

 

Pofali se Šehislamova šći svojim papučama pred sultanijom, a to one ne mogla preboliti, van će ovako caru:

 

– Eto, babo, u tvoje hizmetačice da budu lipše papuče neg u mene! Sramote i rugobe do Boga miloga! Već ti hajde, babo, i nađi mi onakove papuče, a ako mi ih ne nađeš, ma ili ću se otrovati, il’ u more skočiti!

 

To Caru u jednu ruku vrlo mučno bilo, a u drugu opet i sam vidio da u njegove šćeri valja da budu najlipše papuče u carstvu. Što će van pođe tražiti trgovca te je te papuče prodav'o. Nađe ga i zapita:

 

– Reci, more, imaš li još igdje onakve papuče? A ako ih imaš, ti je donesi i traži od mene što god uzhtiješ.

 

– Beli, čestiti Care – veli Šahbas – ja znadem još jedne i za tvoj hator poći ću po nje i doniću je!

 

To Caru plaho milo bilo i ode zadovoljan u svoje dvorove, a Šahbas put pod noge, pa hajd’ preko mora u Divove dvorove, uzme blaga što je mog'o poniti od hašluka, spremi u njedra ostale papuče i vrne se k Caru.

 

Car veseo i preveseo pa šta želi, da mu obećanje ispuni, a Šahbas mu poljubi skute i reče:

 

– Tvoja carska riječ i volja neka je sveta, pa podaj svoju šćer za mog brataRahmana.

 

Beli se Car nije takovoj molbi nad'o pa se malo zamisli, ali šta hasni misliti kad je obeć'o? Obeć'o pa valja i držati. Dovede Šahbas Rahmana, a Car mu dade svoju šćer.

 

Živili su sretno i veselo. Jednog dana reče Rahman:

 

– Čestiti Care i babo, i u mene imade babo i car u Carigradu i u mog babe ima kaduna, a moja majka: pusti ti da tvoja šći i ja pođemo k njimaka, da se vidimo i pozdravimo.

 

I to Caru na ino ne bijaše, van spreme ponabolje hate iz podruma, deset robova i šest robinja, dade im zahire i darova i po carsku ih opremi.

 

Pođu oni što u kolima, kud kola mogu, a što na konjima, kud kola ne mogu. Dođu na tri konaka do Carigrada. Noć ih ulovila i valja jim šator razapeti. Rahman razapeo šator, a Šahbas ne razapinje za sebe.

 

– Šta ćeš ti, brate Šahbasu, pod vedrim nebom noćiti? – pita ga Rahman.

 

– Neću, vala, brate Rahmane, van ćeš ti razdvojiti pregradivši svoj šator, i ti ćeš s hanumom u jednoj polovici, a ja u drugoj noćevati!

 

Kako Šahbas reče – Rahman ne poreče. Leže Rahman sa kadunom u svojoj polovici, a Šahbas u svojoj. Rosica sitna pala, a vedra ju misečina obasjala. Izmami Šahbasa srce napolje. Kako je tihi vitrić pirio, a lišće i travica treptila, sidoše na drvo četiri vile.

 

– Jadna junaka carevića Rahmana, veseli se da k ocu ide, a otac mu šalje hata. Kad uzjaši na nj, umriće.

 

Na to će druga:

 

-Jadna junaka carevića Rahmana, veseli se da će oca vidit, a otac mu šalje po tataru šišu od almara, kad je okusi umriće.

 

Na to će treća:

 

– Jadna junaka, carevića Rahmana, veseli se da će k ocu doći, a ne tegne li na hatu umrti, il’ iz šiše smrt popiti, pa uđe zdrav u dvorove, stvorće mu se babo u radu, pa će se na tankoj niti doli spustiti, pretvoriti se zmija, a onda zmaj i progutati ga.

 

Na to će četvrta:

 

– A oni, te mu to kaže, u kamen će se prometnuti!

 

To rekav’, odletiše vile, a Šahbas uđe po šator, pa nemogav zasniti, prevrćeše u mislima šta je od vila čuo, dok su horozi zapivali i zora svanula.

 

Kad sunašce granulo i tičice propivale, zbudi se Rahman i ostala družina.

 

– Sabaile hairula, brate Rahmane – pozdravlja ga Šahbas, a ovi mu opet odzdravlja:

 

– Sabaile hairula, brate Šahbasu!

 

Stadoše pred čador u čisti Božiji ajer; Šahbas se na sablju naslonio, spustio glavu i podnimio: muka ga ufatila, žao mu šta vile rekoše, pa mu teško Rahmana i pogledati.

 

Kako pred njima pukla ravnica i prilipa jalija, pa ti poteže po sebi oči da ne možeš, van ju gledati sve s jednog kraja na drugi, vide hata gdje po njoj igra, ma hata kakvog još nikakav car jašio nije: na njem’ oprema sva zlatna, a srmali uzengije po puštenoj grivi skakuću. Ništa, van ko da ti kaže: Uzjaši me! Igra hat i oko njiha; Rahmanu oči zaiskrile, vidiš mu da bi volio na nj uzjašiti no vas dunjaluk. Eto ti bogme hata i pred njega, stane, kopka kopiti i vrat prikrivljuje; istom Rahman ne može srcu da odoli i primi uzengiju, ali to u dobar čas opazi Šahbas, pa kako sabljom zamahne odsiče hatu glavu. Pade glava i kako se svali na zelenu travu, plane iz nje plamen.

 

– Šta učini, brate Šahbasu, ako za Boga znadeš? – veli Rahman. – Eno otac mi hata šalje da se upoznamo, a ti mu glavu odsiče.

 

– Šućur Allah! – kaže Šahbas – kako sam uradio, dobro sam uradio, a drugi put uradi ti bolje, brate Rahmane.

 

Spremiše svoje konje i koliju, digoše šatore i da će poći, al’ eto ti brza tatara, u ruci mu šiša od almara, ma kakova, da bi ju okom ispio! I Rahmanu ne moglo srce odoliti, van potegnu rukom da će uzeti šišu, kad li to Šahbas opazi, mahne sabljom i odsiče tataru ruku. Pade šiša u zelenu travu, a kako je pala skoči iz nje plamen.

 

– Što učini, brate Šahbasu, ako za Boga znadeš – veli Rahman – eto otac mi posla šerbe da se upoznamo, a ti mi ga u travu prosu!

 

– Šućur Allah! – kaže Šahbas – kako sam uradio, dobro sam uradio, a drugi put, brate Rahmane uradi ti bolje, kako budeš umio!

 

Spreme se oni i pođu. Idu, idu, i bogme dođu o akšamu trećeg dana sretno u Carigrad. Odvedu ih u carske odaje, na konak.

 

Smisti se Rahman u jednu odaju sa svojom hanumom i upita Šahbasa:

 

– Kamo ćeš ti i u koje odaje, brate Šahbasu?

 

– Evo, pregradićemo ovu odaju, brate Rahmane – veli Šahbas – u manju polovicu ćeš ti i tvoja hanuma leći, a u veću ja!

 

Šahbas reče, a Rahman ne poreče i legoše spavati.

 

Rahman sa hanumom brzo zasnio, a Šahbas donio mangalu, pa peče kahvu, pomalo ju srče i pije tutun. Ne postajalo dugo, ali vidi kako se rada na svojoj niti spušća do poda. Spustiv’ se dolje, pruža se, pruža i prometne zmija; tako potraja za čas, pa se opet rasteže, deblja i raste i – eto zmaja; sad je doš'o Šahbasu vakat i trže sabljetinu, mahne i odsiče zmaju glavu, pa ga uzme i kroz pendžer baci u more, te legne da spava. Sutradan ustanu Šahbas, Rahman i hanuma mu, pa poželješe Caru poći, viditi ga i pozdraviti se š njim. Zovu sluge, al’ sluge kažu da je noćas nestalo Cara, da mu se zameo i trag i glas. Niko nije znao šta se š njime dogodilo, niko do samoga Šahbasa.

 

Saznade carstvo da se tu desi carev sin, pa bogme kad ne bi druge, učiniše njega cara. Tako je carev'o , a Šahbasa drž'o i pazio k'o rođenog brata.

 

Jednog dana reći će mu Šahbas:

 

– Čuj, brate Rahmane, ti meneka miluješ i voliš, a ne znaš me!

 

– Je li, mi se sastasmo ko jabandžije u tuđem carstvu i živismo do dana današnjega ko braća?

 

– Evete – reče Rahman – ja te poznam i kako te poznam dobro te poznam k'o brata i nikako drugačije; ma bio ti odakle bio, moj si brat, ako nas i nije jedna majka rodila i istim mlikom dojila.

 

– Bukadar vakta smo već skupa, pa valja da si jednoč i kažemo što si moramo prije al’ kašnje kazati. Kad ono noćevali pod istim čadorom, na tri konaka pred Carigradom, a ti i tvoja hanuma zasnili bili, izmami me srce vanka iz čadora. Kako je tihi vitrić pirio, doletiše četiri vile na drvo i sidoše više mene.

 

Veli prva vila:

 

– Jadna junaka carevića Rahmana, veseli se da k ocu ide, a otac mu šalje hata – kad uzjaši na nj – umriti će-

 

Na to će druga:

 

– Jadna junaka carevića Rahmana: veseli se da će oca viditi, a otac mu šalje po tataru šišu od almara, kad je okusi umrti će!

 

Na to će treća:

 

– Jadna junaka, carevića Rahmana, veseli se da će k ocu doći, a ne tegne li na hatu, il’ iz šiše smtri ne popiti, pa uđe zdrav u dvorove, stvoriće mu se babo u radu, pa će se na tankoj niti doli spustitu, pretvoriti se u zmiju, a onda u zmaja i progutati ga.

 

Tu prestane Šahbas. Rahman se zamislio i podnimio.

 

– A što će reći četvrta? – pita Rahman.

 

Šahbas ne odgovara.

 

– Ču li, brate Šahbasu – pita opet Rahman – što će reći četvrta?

 

Šahbas opet ne progovara. Začudi se Rahman što mu brat ne odgovara, pa ga primi za ruku, al’ ruka hladna, ledna. Sad ga pogleda, a Šahbas se okamenio, taman kamen, te kamen, samo k'o od njega istesan brat Šahbas.

 

Sad ga ogrli Rahman pa udari u jeku i plač k'o malo dite:

 

– Alaj, brate Šahbasu, reče li to četvrta vila?

 

Ne pušća Rahman nikoga u tu odaju, van se po cili dan s kamenom razgovara, ljubi ga i plače; ne da ni muhi na nj sisti, van uzeo lepezu pa ga od muha brani. Kad bi otiš'o po poslu il’ u lov, morala je hanuma kraj kamena siditi i lepezom muhe ćerati.

 

Tako trajalo dugo vremena i hanuma dobila sina. Opet ode jednoga dana Rahman u lov, a hanuma sidi kraj kamena i ćera muhe. Dođe robinjica i veli da dite plače, neka mu sisu dade. Otiđe hanuma k ditetu, pa kako se je nagnula nad dite, zasni i čuje glas: “Zakolji si sina, uhvati krv u čašu pa polij Šahbasov kamen i on će oživiti.” Ona uzme čakiju, zakolje sina, uhvati krv u čašu i polije Šahbasov kamen, Šahbas ustade i ode, a ona se probudi. Kako se probudi, pogleda dite, a sinčić živ i zdrav maše nožicama i ručicama i smiješi se materi. Još tako polusnena poleti k pendžeru, a pod pendžerom šeće Šahbas.

 

O tom nezn'o Rahman ništa. Vrne se s lova i ne pita za nikoga i za ništa, van ide u odaju k Šahbasu, al’ kad on tamo, Šahbasa nema. Sad udari Rahman u pomaganju i viku:

 

– Alaj, hanumo, što pusti da nam Šahbasa odnesoše?

 

I ne da hanumi ni do riči doći, van onako k'o bisan trže sablju, pa da će ju posići, kad li eto Šahbasa iza njega, primi ga za ruku i sablju te reče:

 

– Evo me, brate Rahmane, opet živa, pred tobom; ne sici hanumu, ona je u snu pokazala da je pravi prijatelj i vridniji od vlastitoga diteta i to Allahu omililo i opet sam oživio.

 

Rahmanu stala svaka rič u grlu, a suze mu potekoše niz lica. Raširiše ruke, zagrliše se i dugo i dugo se nisu mogli iz zagrljaja istrgnuti.

 

Rahmanovu veselju ne bi ni kraja ni konca. I opet su živili k'o ikad braća u ljubavi živiti mogu.

 

Jednoga će dana Šahbas Rahmanu:

 

– Rahmane brate, evo koliko smo vakta skupa, pa ti još nikad ne rekoh ko sam i eda li mi valja polaziti i od tebe se rastajati.

 

– Šahbasu brate – veli mu Rahman – otkad se poznamo ja te ne poznam i ne držim za drugo, van za brata, makar nas i nije ista majka rodila i istim mlikom dojila. Kako ti kažeš, ja u dvoru, ja u carstvu mom, neka tako bude: sve što je moje i tvoje je pa zašto da se rastajemo? Meni bez tebe nit će veselja, nit sreće biti; jer sve što imam, dobio sam po tebi.

 

Šahbasu navriše suze na oči, ulovi Rahmana za ruku i reče mu:

 

– Rahmane, čestiti brate i jednog svita glavo! Menika je doš'o vakat i ja moram odlaziti: evo ti tri vlasa s moje glave, kad me ustrebaš da ti budem od pomoći, a ti uzmi vlas, prinesi ga k vatri – i ja ću ti doći i pomoći ti.

 

Šahbas istrgne tri vlasa s glave i dade ih Rahmanu.

 

– Šta će mi i vlasi, brate Šahbasu – veli Rahman – kad tebe ne imam; teško mi je da mi budeš samo u nevolji druže, već mi budi i u veselju brat ko si i dosad bio.

 

– Rahmane brate – reče mu Šahbas – zašto si cipaš srce i otežavaš nam rastanak? I ja sam jednog svita glava i mene čeka moj narod, a ja moram k njemu; bukadar vakta me ne bi u svom carstvu; otkad si ribljeg cara sa muhur-sahibijom ulovio i samilostna ga srca pustio, a on ti obećo da će ti od pomoći biti, pa odkad si prijatelja i jarana Šahbasa naš'o, nije bilo ribljega cara u njegovu carstvu, a sada, te ti je u svemu od pomoći bio i rič svoju održo, pušti ga natrag u njegovo carstvo.

 

Sad i Rahmanu puče pred očima i vidi da mu se valja rastati. Rastajali su se puna tri dana. Kad bilo o akšamu trećega dana, a Rahman se još ne mogo rastati sa Šahbasom, poviče mu Šahbas:

 

– Zbogom, brate Rahmane, kad ti budem od potrebe, imaš tri vlasa pa me dozvoni!

 

To rekav’, skoči kroz pendžer u more. Poleti Rahman k pendžeru i netom vidi ribu sa zlatnom krunom a žutim i crnim prugama gdje ispod pendžera otpliva.

Pjesma o samoći.

Pjesma o usamljenosti.

Pjesma o otuđenosti.

Pjesma o izdaji.

Pjesma o konformizmu.

Pjesma o nadi.

Pjesma o ljubavi.

 

 

And did you exchange. A walk on part in the war. For a lead role in a cage?

 

 

 

 

Evo, rekoh da ću postavljat, pa da krenem…radi se dakle o najljepšim bošnjačkim bajkama, a koje sam prekucavao iz knjige ” Bio jednom car” …imam ih na fb, al reko nek se nađu i ovdje…nek neusfali 😀 …uživajte

nepomena: sve su riječi original napisane i prepisane,dakle ne radi se o greškama bilo koje vrste

 

Adžo i div

U blizini nekakva grada nalazio se nekakav mlin (vodenica) u kojem su – kako svijet priča – divi dolazili mljeti žito. Niko se nije smio usuditi da dođe u taj mlin, pa su putevi njegovi bili obrasli zelenom travom. Tada reče jedan siromašnan čovjek da će on otići u taj mlin i samljeti svoje žito. Žena ga odvraćala svakako da ne ide mljeti u tom mlinu, al’ on joj reče:

 

– Ja ću ići, pa šta mi dragi Bog da; ako sameljem žito i ako se vratim živ, donijeću djeci nešto više mliva, jer neće mi trebati plaćati mlinarine (ujma).

 

Zatim uprti torbu na leđa punu novih kukuruza žutih k'o dukat.

 

Kad je došo u mlin, odma naspe kukuruze u koš, pusti mlin da melje, a on sjede da čeka. Nije nešto malo sjedio, dok se otvoriše mlinska vrata, a onda se pokaza divlji čovjek visok i debeo, lica neobična, očiju strašnih, a čupav k'o medjed, pa vikne na njega:

 

– Zar ti, Adžo, smiješ dolaziti u naš mlin!

 

Adžo se jedva sabere pa rekne da smije.

 

– Onda moramo okušati koji je od nas dvojice jači – rekne Div i pritisne rukom mlinski kamen, tako da se nije mogao okrećati, na što kanuše nekolike kapi vode iz novih kukuruza od jakog pritiska, a Div na to rekne:

 

– De, da vidim koliko ćeš kaplji ti iscjediti?

 

Adžo se brzo dosjeti, komadić sira što je bacio za pas da ruča spusti sa žitom zajedno pod kamen, kamen se okrećao, a voda procuri većma nego kad je Div kamen pritiskao i zaustavio.

 

Vidivši Div toliko kaplji vode ispod kamena, prepane se pa poviče:

 

– Aman, ti si Adžo jači!

 

Iza toga Div ispruži svoj kažiprst, pa bub u brvno, na što se brvno iscjepa, dok njegov prst skroz prođe.

 

Adžo vidje tu Divovu snagu i upita sam sebe: ” O, majko moja, kako ću ja?”

 

Na to reče Div Adži:

 

– De da vidim kako češ ti probušiti prstom ovo jedno brvno?

 

– Ja ću izabrati koje je najtvrđe – govoraše Adžo i gledaše ne bi li kakvu zgodu uočio, dok na svoju sreću opazi nekakav čvor u jednom brvnu, koji se sasušio te gotov sam ne ispane; na to se primake, takne prstom u taj čvor, čvor ispane napolje, a on prstom k'o bajagi vrti.

 

Kad ovo vidi Div, malo ne umrije od straha, a onda zaviče:

 

– Aman, Adžo, ti si jači!

 

Vidivši neznani Div da ga neće taj jaki Adžo ubiti, primakne se do brvna i stade se diviti kako je Adžo čisto brvno probušio.

 

– U tebe, Adžo – veli Div – nema ni onih pracipljika kao u mene.

 

Poslije toga opet se Div davarniše i rekne:

 

– De, Adžo, da se malo potučemo, da vidimo koji će kojega većma udariti!

 

– Hoćemo – rekne Adžo, pomislivši u sebi: “O, majko moja, čudne ove napasti i moje muke!”

 

Zatim se brzo dosjeti, uze sebi komadić tahte, a njemu uklepa dugačko drvo kojim su valjda mlinari negda mlinsku badžu zatvarali i rekne:

 

– Ja sam jači, zato udri ti mene tim velikim drvetom, a ja ću tebe ovim malim.

 

Div zamahnu da udari Adžu, a drvo zapni za rogove gore, dok Adžo onom tahtom ošamari diva čas po desnom, čas po lijevom obrazu. Dodiju Divu napokon Adžini šamari, pa poviče:

 

– Aman, Adžo, nemoj više!

 

Adžo stane, dok Div opet učini:

 

– De, Adžo, da se opet malo potučemo, ali neću ja u mlinu, izići ćemo na polje i ja ću uzeti tahtu, a ti uzmi ovo veliko drvo, jer si ti i jači.

 

– Pa drage volje – rekne Adžo, pomislivši u sebi: ” O majko moja, kako bih se kutarisao ove napasti?”

 

Zatim se brzo dosjeti, uzme drage volje ono dugačko drvo, pa udari Diva čas u prsa, čas u trbuh, kad bi god ovaj pošao da ga ošamari onom tahtom i da mu tako vrati makar jedan šamar.

 

Kad vidi Div da će ga Adžo usmrtiti ako se još ustuče s njime, prođe se svakog boja. Al’ eto nešto gore: on obrlati Adžu da ide s njim da ga njegova braća vide.

 

– Ja imam dva brata – veli Div – jedan je mlađi od mene,a jedan je stariji. Njima bi vrlo milo bilo da te vide, kad si tako jaki.

 

Adžo bi se drage volje izmigoljio da ne ide s Divom njegovoj kući, ali se boji sile i snage njegove. Napokon pristane Adžo i pođu zajedno. Išli su i išli, dok se naposljetku ne nađoše na jednom otvorenom polju. Na kraju toga velikog polja bjelasala se njihova kula nadomak jedne planine i sad kaže mu on, da je ono njihova kuća. Zatim pođu brže, a kad biše tamo, Div zavede Adžu iza kuće, gdje su imali jednu trešnju, a bila rodila ko grozd. Odmah Div savije vrh od trešnje i počne brati, a Adžo brao one suhe i slabe što su bile na onim donjim grančicama. Opazivši Div kakve trešnje bere Adžo, pruži mu onaj svoj ogranak, vrh od trešnje i rekne:

 

– Adžo, ne valjaju te trešnje, evo tebi ovaj ogranak, a ja ću sebi saviti drugi.

 

Tek što je on uhvatio onaj ogranak, odmah je preletio preko trešnje i bub na onaj kraj ko vreća vune. Div se samo čudio, kako Adžo more lahko da preskoči njihovu trešnju, a eto mu još nešto začudnije. Adžo ide i vuče za uši zeca, golema kolik jarac, na kojeg je slučajno pao, kad ga je onaj ogranak prebacio.

 

– Za Boga, Adžo, zar ti tako loviš!

 

– Jest, ja ovako lovim, odvrati Adžo. Kad ja uzeh onu granu, opazih zeca onamo gdje jede opale trešnje; da pođem k njemu, opaziće me i pobjeći, al’ da tako ne bude, ja sam se digao najprije u zrak, a onda odozgo panem poput orla i uhvatih ga čvrsto za uši.

 

-Aman, Adžo, ti si jači – poviče Div u smrtnom strahu, a kad viđe da ga neće Adžo ni ovaj put ubit, sabere se i reče:

 

– Adžo, moja su braća otišla u lov, oni će donijeti lovine, a mi ćemo sad ovog zeca ispeći i pojesti.

 

– Drage volje – pristane Adžo, jer ne biva drukčije.

 

Kad htjedoše zeca da jedu, Div da polovicu Adži, a polovicu sebi i učinu:

 

– De, koji će brže pojesti svoju polovicu.

 

Zatim Div uvali u usta malone svu polovicu svoju, zažmuri i stade hrskati, a kad naš Adžo opazi da on ne gleda, brže-bolje spremi svoju polovicu u džep, pa vikne:

 

– Hej, zar ti nijesi još pojeo?

 

Div pogleda onako hršćući kosti, kad li se naš Adžo samo oblizuje, kao da je zbilja svoju polovicu pojeo

 

– Uh, zar ti tako brzo jedeš?

 

– Jest, ja brzo jedem, a mogu mnogo pojesti prema snazi.

 

Div sit Adže, pa bi mu, ako ćeš, rekao, da ide svojoj kući natrag, al’ kad bude braći pričao o Adžinoj snazi i vještini, reći će mu braća da to ne more biti. Na to uvede Adžu u kulu i kaže mu da tu sjedi. Napošljetku i suton poče da se hvata, dok nešto na polju najedanput “bu”, dok i drugi put “bu”, kao dva velika topa kad se ispale.

 

– Ko ono kucuka? – upita Adžo Diva, kao da se nimalo ne čudi toj grmljavini.

 

– To su moja braća iz lova, a ono što je dvaput lupilo, to ostaviše topuze u avliji.

 

Domalo iza toga evo ti i njiha dvojice; bili su strašni i čupavi kao i njihov brat Kad uđoše odmah pripeku tabane uz vatru, a onda počeše peći meso i jesti. Njihov brat pričaše o Adži, o njegovoj snazi, vještini i brzini. I Adžo je sve to slušao, dok će onaj najstariji:

 

– Onda pazite dobro gdje će leći, pa kad bude po noći, neka ustane svaki i neka ga po jedanput topuzom opali!

 

Čuvši Adžo njihovu namjeru, kad bi oko po noći donese nekakvu samaricu, postavi ne svoje mjesto i pokri nekakvim ćebetom, a on ode na drugo mjesto pa leže. Divi jedva dočekali po noći, onaj najstariji prvi uzme topuz i bub u samaricu, misleći da tu Adžo leži, samarica se sruši, a on se vrati braći i kaže:

 

– Ala sam ga muški udario, rebra mu srušio!

 

Na to izađe srednji brat s topuzom u ruci i opali jedan put po satrvenoj samarici, vrati se braći i kaže:

 

– I ja sam ga junački opalio, kosti mu isprebijao.

 

Onda i onaj najmlađi brat uze topuz, omjeri samaricu, vrati se natrag, pa rekne braći:

 

-Sad moremo mirne duše spavati, on nije živ, ne more nam ništa učiniti

 

Kad bi u ranu zoru, oni ustaše i posjedaše veselo oko vatre, dok ti evo našeg Adže.

 

Oni se začude što je živ, dok ga onaj srednji poče pitati:

 

– Kako si Adžo, jesi li mogao spavati?

 

– Pa vala, nijesam mogao dobro spavati; nekakva buha nagonila se tri put na me, bihuzur sam bio.

 

Kad čuše što Adžo kaže, biše zapanjeni od velikog čuda. Međer su njemu naši topuzi kao buhe, pomisle u sebi.

 

Slijedećeg dana spreme se divi i uzmu topuze da se bacaju, pa pozovu i Adžu sa sobom. Adžo je već znao unaprijed da će morati i on bacati se topuzom, pa ako se ne dosjeti kakve varke da će udarit na sto muka.

 

– Eno, Adžo, četiri topuza – reknu oni – pa izaberi sebi koji ti drago.

 

– Meni će koji je najteži – odvrati Adžo, motreći gvozdene topuze kako su golemi.

 

– A ti uzmi onaj najveći, onaj je i najteži.

 

– Hoću li ja sva tri ponijeti?

 

– Nemoj, mi ćemo ponijeti i tvoj.

 

Našem Adži sad istom svanu kad ne mora da nosi gvozdeni topuz koga ne bi mogao ni maknuti s mjesta, a kamo li da ga nosi.

 

Došavši svi na mejdan gdje se baca topuz, metnu njegov topuz pred njega, na što on od muke da vidi more li ga rastaviti od zemlje, prihvati,ali zakleo bi se da je prikovan za zemlju. Na to rekne:

 

– Bacite se vi prvi, da vidim dokle bacate!

 

Oni se odmah bace topuzima uz polje prema nekakvoj visokoj kuli,na što drzeci za svoj topuz upita:

 

– Je li ona kula tvrda?

 

– Zašto?

 

– Moj će topuz udariti posred nje.

 

– Aman – poviću oni – ona je kula nasega cara; nemoj ako za Boga znaš, car bi nas ubio!

 

– Ali što je meni za vašim carem – rekne i prihvati pobolje za topuz, kao da će se zbilja baciti, dok divi opet:

 

– Aman, nemoj pa nemoj se ti nikako ni bacati i mi velimo da se ti moreš više baciti.

 

Dočekavši jedva da se riješi topuza, započe ih pitati:

 

– Ako vi hoćete, ja ću vašeg cara ubiti.

 

– Ne za Boga, on ima tri sina i oni bi nas ubili; već ti hajde svojoj kući, a ponesi što god hočeš iz nase kuće.

 

Na to Adžo pokupi što je valjalo i tako pobijedi svojim znanjem jake i strašne divove.

Draga moja gospodo pušači!

 

Ispravljam se ,niste gospoda, niti ste gospođe.

Samo da vam kažem ‘vako u lice, ono što neće niko da vam kaže.

 

A to je da SMRDITE BR'TE MILI!

Smrdite da se ne može ostat. Bazdite praaavo!

Znači povraća nam se od vas kad ste u blizini, posebno kad ste je tek ugasili.

Haj što vam smrdi odjeća, to nekad i možete prikrit parfemima, al brte kad iz usta zapahne smrad, nemoš ostat…k'o da ste jeli …znaš već šta…

 

Sad mi tek pravo žao onih cura koje ne puše , pa kad ih poljubi tj. zažvalji momak koji puši, koji one smrad trpe 🙁 ccc

Doduše ima i suprotnih slučajeva..

Znajte da će vas trpit dok se ne “uzmete” i onda će vas il izbjegavat il će vam reć jednog dana..kada zaljbljenost prođe, a prođe…

 

Govori vam s ljubavlju bivši pušač, vaš Alkemičar…

 

ps. fakat me stid i ne mogu da vjerujem kol'ki sam smrad bio

pps. izvanjajem se svim preosjetljivim , u klimaksu,pms-u,pstps-u, mms-u,sms-u, sds-u, hdz-u itd….bitno je da sam ima'o iskrenu i čistu namjeru 😀

Sinoć napisah post, i nemogoh ga objavit, nešto nam plaho vrijedni voxovci, vazda nešto rade, haj valjda će se isplatit …

Pisao sam nešto drugo, al danas mi ovo nešto drugo  ! naumpade..

 

Nadam se da će aBda, sljedeći korak AKPa biti, – ustavne promjene i prelazak na predsjednički sistem!

 

Dok sam studirao birvaktile, pa ‘nako ,kako sam o čemu učio i čitao, vazda sam to poredio sa islamom i islamskom državom, šerijatom..

Tako, kad smo radili savremene političke sisteme, predsjednički mi se činio kao neka moderna verzija nekadašnje islamske vladavine i vlasti.

Naravno u suštini je to to ali svakako da bi se mnogi detalji doradili.

U predsjedničkom sistemu imamo skoro sve elemente identične, morebit čak i da je predsjednički sistem i razvijen iz islamskog hilafeta..nije bitno…

 

I ono što bih ja uveo je to..zapravo izbacio bi, da svaka budala može birati vlast, tj. glasati na izborima.

Ok, saće ovi demokrati – nja nja nja bla bla bla, neka će, boli me briga 😀 … al ne bi meni mogo birat neka budaletina, nešto što je u društvu i državi najbitnije , onoga ili one, koji će vladati, donositi navažnije odluke o narodu i državi.

Ne bi mogo nikakav zločinac, niti lopov, niti seksualni manijak,alkoholičar, lažov,  niti neki duševi bolesnik, psihopata, kriminalac i kabadahija, prevarant, kockar, čovjek ili žena koja vrši nasilje u porodici, neki depresivac, i razni drugi koji su na bilo koji način poremećeni, bilo sociološki bilo psihološki…jer ti ljudi nisu pri sebi, i većinom, ne da ne doprinose boljitku društva nego ga i unazađuju..zato…sikter, neš ti glasat mi i birat, nit ćeš bit’ biran svakako.

Uveo bih neki indirektni, posredni model…dakle da se izaberu predstavnici, koji će onda izabrati i predsjednika, cara, halifu, šefa, kralja, kako god ga zvali…

Ti ljudi bi trebali biti poznati u svojim izbornim jedinicama , kao vrijedni, pametni, moralni, odgojeni,školovani, mudri, dakle sa što više pozitivnih vrlina koje su vidljive i poznate u okolini..a svi mi uglavnom znamo u mjestima u kojima živimo i ove dobre i ove zle ljude..samo se uglavnom pravimo budale da ne znamo ništa ni o kome…

Dakle ljudi od povjerenja bi izabrali najboljeg među njima…

Nešto slično se teoretski u ćitabima navodi i za biranje halife…

Nije ovo ništa nemoguće, odrede se izborne jedinice u kojima bi se izabrali predstavnici te šure, parlamenta, ili kako god..a oni bi se odabrali na nižim nivoima itd…

Također se može uvesti i teritorijalna zastupljenost , kao i nacionalna, spolna i sve što se smatra za bitnim..sve se može kad se hoće…

Pošto je islamska država građanska država, ove sve stvari bi bile zastupljene i u njoj. ( znam da se neki čudom čude ovoj izjavi – islamska-građanska 😀 , ali to je fakat, a neznalice neka se obrazuju ili neka ćute)

….e, ko me hoće počastit nek mi donese crnu čokoladu sa čilijem! ..ev probo, dobra ko struja!

 

edit: poznati škrtac, rasipnik, čovjek poznat po tome da se prežderava, narkoman, čovjek koji kida rodbinske veze – također ne bi mogli glasati