Kažu da je jedna od najgorih kletvi ona:
Da Bog da im'o, pa nem'o. ( ovo dabogda neam pojma kako se piše)
Nešto kontam danas o tome i nak'o, naumpade mi da zbog te kletve, oni koji je dožive na sebi, kasnije žale zašto su uopšte TO nešto imali. Voljeli bi , takvi, da to nikada nisu dakle ni imali, pa da sad ne žale i da nisu u crnjaku… a opet drugi zbog takvog iskustva ne žele više da imaju i teže ka sličnome TOME nečemu.
Meni je to pogrešno brte mili.
Pa šta ako sad nemaš TO nešto, uživaj u sjećanju na lijepe stvari koje si proveo sa TIM , šta cmizdriš 😀
A svakako je pogrešno radi toga odustati od nečega lijepog što bi te moglo strefiti u budučnosti. Bolje da se nadaš da će te TO nešto što si imao pa sad nemaš , opet potrefiti i zatrefiti nekad. Nadaj se. Kažu da ona zadnja umire, al’ kažu i da je ta nada *urva. U što ja ne vjerujem bez 4 svjedoka očevica 😛
et’ to tako kontam za sad