Evo, rekoh da ću postavljat, pa da krenem…radi se dakle o najljepšim bošnjačkim bajkama, a koje sam prekucavao iz knjige ” Bio jednom car” …imam ih na fb, al reko nek se nađu i ovdje…nek neusfali 😀 …uživajte
nepomena: sve su riječi original napisane i prepisane,dakle ne radi se o greškama bilo koje vrste
Adžo i div
U blizini nekakva grada nalazio se nekakav mlin (vodenica) u kojem su – kako svijet priča – divi dolazili mljeti žito. Niko se nije smio usuditi da dođe u taj mlin, pa su putevi njegovi bili obrasli zelenom travom. Tada reče jedan siromašnan čovjek da će on otići u taj mlin i samljeti svoje žito. Žena ga odvraćala svakako da ne ide mljeti u tom mlinu, al’ on joj reče:
– Ja ću ići, pa šta mi dragi Bog da; ako sameljem žito i ako se vratim živ, donijeću djeci nešto više mliva, jer neće mi trebati plaćati mlinarine (ujma).
Zatim uprti torbu na leđa punu novih kukuruza žutih k'o dukat.
Kad je došo u mlin, odma naspe kukuruze u koš, pusti mlin da melje, a on sjede da čeka. Nije nešto malo sjedio, dok se otvoriše mlinska vrata, a onda se pokaza divlji čovjek visok i debeo, lica neobična, očiju strašnih, a čupav k'o medjed, pa vikne na njega:
– Zar ti, Adžo, smiješ dolaziti u naš mlin!
Adžo se jedva sabere pa rekne da smije.
– Onda moramo okušati koji je od nas dvojice jači – rekne Div i pritisne rukom mlinski kamen, tako da se nije mogao okrećati, na što kanuše nekolike kapi vode iz novih kukuruza od jakog pritiska, a Div na to rekne:
– De, da vidim koliko ćeš kaplji ti iscjediti?
Adžo se brzo dosjeti, komadić sira što je bacio za pas da ruča spusti sa žitom zajedno pod kamen, kamen se okrećao, a voda procuri većma nego kad je Div kamen pritiskao i zaustavio.
Vidivši Div toliko kaplji vode ispod kamena, prepane se pa poviče:
– Aman, ti si Adžo jači!
Iza toga Div ispruži svoj kažiprst, pa bub u brvno, na što se brvno iscjepa, dok njegov prst skroz prođe.
Adžo vidje tu Divovu snagu i upita sam sebe: ” O, majko moja, kako ću ja?”
Na to reče Div Adži:
– De da vidim kako češ ti probušiti prstom ovo jedno brvno?
– Ja ću izabrati koje je najtvrđe – govoraše Adžo i gledaše ne bi li kakvu zgodu uočio, dok na svoju sreću opazi nekakav čvor u jednom brvnu, koji se sasušio te gotov sam ne ispane; na to se primake, takne prstom u taj čvor, čvor ispane napolje, a on prstom k'o bajagi vrti.
Kad ovo vidi Div, malo ne umrije od straha, a onda zaviče:
– Aman, Adžo, ti si jači!
Vidivši neznani Div da ga neće taj jaki Adžo ubiti, primakne se do brvna i stade se diviti kako je Adžo čisto brvno probušio.
– U tebe, Adžo – veli Div – nema ni onih pracipljika kao u mene.
Poslije toga opet se Div davarniše i rekne:
– De, Adžo, da se malo potučemo, da vidimo koji će kojega većma udariti!
– Hoćemo – rekne Adžo, pomislivši u sebi: “O, majko moja, čudne ove napasti i moje muke!”
Zatim se brzo dosjeti, uze sebi komadić tahte, a njemu uklepa dugačko drvo kojim su valjda mlinari negda mlinsku badžu zatvarali i rekne:
– Ja sam jači, zato udri ti mene tim velikim drvetom, a ja ću tebe ovim malim.
Div zamahnu da udari Adžu, a drvo zapni za rogove gore, dok Adžo onom tahtom ošamari diva čas po desnom, čas po lijevom obrazu. Dodiju Divu napokon Adžini šamari, pa poviče:
– Aman, Adžo, nemoj više!
Adžo stane, dok Div opet učini:
– De, Adžo, da se opet malo potučemo, ali neću ja u mlinu, izići ćemo na polje i ja ću uzeti tahtu, a ti uzmi ovo veliko drvo, jer si ti i jači.
– Pa drage volje – rekne Adžo, pomislivši u sebi: ” O majko moja, kako bih se kutarisao ove napasti?”
Zatim se brzo dosjeti, uzme drage volje ono dugačko drvo, pa udari Diva čas u prsa, čas u trbuh, kad bi god ovaj pošao da ga ošamari onom tahtom i da mu tako vrati makar jedan šamar.
Kad vidi Div da će ga Adžo usmrtiti ako se još ustuče s njime, prođe se svakog boja. Al’ eto nešto gore: on obrlati Adžu da ide s njim da ga njegova braća vide.
– Ja imam dva brata – veli Div – jedan je mlađi od mene,a jedan je stariji. Njima bi vrlo milo bilo da te vide, kad si tako jaki.
Adžo bi se drage volje izmigoljio da ne ide s Divom njegovoj kući, ali se boji sile i snage njegove. Napokon pristane Adžo i pođu zajedno. Išli su i išli, dok se naposljetku ne nađoše na jednom otvorenom polju. Na kraju toga velikog polja bjelasala se njihova kula nadomak jedne planine i sad kaže mu on, da je ono njihova kuća. Zatim pođu brže, a kad biše tamo, Div zavede Adžu iza kuće, gdje su imali jednu trešnju, a bila rodila ko grozd. Odmah Div savije vrh od trešnje i počne brati, a Adžo brao one suhe i slabe što su bile na onim donjim grančicama. Opazivši Div kakve trešnje bere Adžo, pruži mu onaj svoj ogranak, vrh od trešnje i rekne:
– Adžo, ne valjaju te trešnje, evo tebi ovaj ogranak, a ja ću sebi saviti drugi.
Tek što je on uhvatio onaj ogranak, odmah je preletio preko trešnje i bub na onaj kraj ko vreća vune. Div se samo čudio, kako Adžo more lahko da preskoči njihovu trešnju, a eto mu još nešto začudnije. Adžo ide i vuče za uši zeca, golema kolik jarac, na kojeg je slučajno pao, kad ga je onaj ogranak prebacio.
– Za Boga, Adžo, zar ti tako loviš!
– Jest, ja ovako lovim, odvrati Adžo. Kad ja uzeh onu granu, opazih zeca onamo gdje jede opale trešnje; da pođem k njemu, opaziće me i pobjeći, al’ da tako ne bude, ja sam se digao najprije u zrak, a onda odozgo panem poput orla i uhvatih ga čvrsto za uši.
-Aman, Adžo, ti si jači – poviče Div u smrtnom strahu, a kad viđe da ga neće Adžo ni ovaj put ubit, sabere se i reče:
– Adžo, moja su braća otišla u lov, oni će donijeti lovine, a mi ćemo sad ovog zeca ispeći i pojesti.
– Drage volje – pristane Adžo, jer ne biva drukčije.
Kad htjedoše zeca da jedu, Div da polovicu Adži, a polovicu sebi i učinu:
– De, koji će brže pojesti svoju polovicu.
Zatim Div uvali u usta malone svu polovicu svoju, zažmuri i stade hrskati, a kad naš Adžo opazi da on ne gleda, brže-bolje spremi svoju polovicu u džep, pa vikne:
– Hej, zar ti nijesi još pojeo?
Div pogleda onako hršćući kosti, kad li se naš Adžo samo oblizuje, kao da je zbilja svoju polovicu pojeo
– Uh, zar ti tako brzo jedeš?
– Jest, ja brzo jedem, a mogu mnogo pojesti prema snazi.
Div sit Adže, pa bi mu, ako ćeš, rekao, da ide svojoj kući natrag, al’ kad bude braći pričao o Adžinoj snazi i vještini, reći će mu braća da to ne more biti. Na to uvede Adžu u kulu i kaže mu da tu sjedi. Napošljetku i suton poče da se hvata, dok nešto na polju najedanput “bu”, dok i drugi put “bu”, kao dva velika topa kad se ispale.
– Ko ono kucuka? – upita Adžo Diva, kao da se nimalo ne čudi toj grmljavini.
– To su moja braća iz lova, a ono što je dvaput lupilo, to ostaviše topuze u avliji.
Domalo iza toga evo ti i njiha dvojice; bili su strašni i čupavi kao i njihov brat Kad uđoše odmah pripeku tabane uz vatru, a onda počeše peći meso i jesti. Njihov brat pričaše o Adži, o njegovoj snazi, vještini i brzini. I Adžo je sve to slušao, dok će onaj najstariji:
– Onda pazite dobro gdje će leći, pa kad bude po noći, neka ustane svaki i neka ga po jedanput topuzom opali!
Čuvši Adžo njihovu namjeru, kad bi oko po noći donese nekakvu samaricu, postavi ne svoje mjesto i pokri nekakvim ćebetom, a on ode na drugo mjesto pa leže. Divi jedva dočekali po noći, onaj najstariji prvi uzme topuz i bub u samaricu, misleći da tu Adžo leži, samarica se sruši, a on se vrati braći i kaže:
– Ala sam ga muški udario, rebra mu srušio!
Na to izađe srednji brat s topuzom u ruci i opali jedan put po satrvenoj samarici, vrati se braći i kaže:
– I ja sam ga junački opalio, kosti mu isprebijao.
Onda i onaj najmlađi brat uze topuz, omjeri samaricu, vrati se natrag, pa rekne braći:
-Sad moremo mirne duše spavati, on nije živ, ne more nam ništa učiniti
Kad bi u ranu zoru, oni ustaše i posjedaše veselo oko vatre, dok ti evo našeg Adže.
Oni se začude što je živ, dok ga onaj srednji poče pitati:
– Kako si Adžo, jesi li mogao spavati?
– Pa vala, nijesam mogao dobro spavati; nekakva buha nagonila se tri put na me, bihuzur sam bio.
Kad čuše što Adžo kaže, biše zapanjeni od velikog čuda. Međer su njemu naši topuzi kao buhe, pomisle u sebi.
Slijedećeg dana spreme se divi i uzmu topuze da se bacaju, pa pozovu i Adžu sa sobom. Adžo je već znao unaprijed da će morati i on bacati se topuzom, pa ako se ne dosjeti kakve varke da će udarit na sto muka.
– Eno, Adžo, četiri topuza – reknu oni – pa izaberi sebi koji ti drago.
– Meni će koji je najteži – odvrati Adžo, motreći gvozdene topuze kako su golemi.
– A ti uzmi onaj najveći, onaj je i najteži.
– Hoću li ja sva tri ponijeti?
– Nemoj, mi ćemo ponijeti i tvoj.
Našem Adži sad istom svanu kad ne mora da nosi gvozdeni topuz koga ne bi mogao ni maknuti s mjesta, a kamo li da ga nosi.
Došavši svi na mejdan gdje se baca topuz, metnu njegov topuz pred njega, na što on od muke da vidi more li ga rastaviti od zemlje, prihvati,ali zakleo bi se da je prikovan za zemlju. Na to rekne:
– Bacite se vi prvi, da vidim dokle bacate!
Oni se odmah bace topuzima uz polje prema nekakvoj visokoj kuli,na što drzeci za svoj topuz upita:
– Je li ona kula tvrda?
– Zašto?
– Moj će topuz udariti posred nje.
– Aman – poviću oni – ona je kula nasega cara; nemoj ako za Boga znaš, car bi nas ubio!
– Ali što je meni za vašim carem – rekne i prihvati pobolje za topuz, kao da će se zbilja baciti, dok divi opet:
– Aman, nemoj pa nemoj se ti nikako ni bacati i mi velimo da se ti moreš više baciti.
Dočekavši jedva da se riješi topuza, započe ih pitati:
– Ako vi hoćete, ja ću vašeg cara ubiti.
– Ne za Boga, on ima tri sina i oni bi nas ubili; već ti hajde svojoj kući, a ponesi što god hočeš iz nase kuće.
Na to Adžo pokupi što je valjalo i tako pobijedi svojim znanjem jake i strašne divove.