Jednom bio car i imao četiri sina. Podstarost oslipi i nikako ne mogne oči izvidati. Nikakav lik ni likarija ne pomaže. I bi kaharan kako će tako živiti bez očinjeg vida. Helem, jedne noći usni da mu reče tajni glas: ” Namaži oči mašću crne lisice i progledaćeš!”
Kad se car sutradan zbudi, pripovidi san svojim sinovima, a ovi rekoše da će oni u lov na crnu lisicu. Kako rekoše,tako i učiniše: naoružaše se i pođu u lov. Tako ih šumska stazica dovede do ovelika brda. Tuj stadoše i rekoše se rastati i krenuti svak na jednu stranu svita, a sedmi dan se opet sastati. Tako i bi. Ode svaki svojim putem, a najmlađi će u veliku goru. Tude i ne lovio dugo, kadli opazi crnu lisicu, zapne strilu (onda još nije bilo pušaka), odapne i ubi je. Beli se carević plaho poveseli, pa natovariv lisicu pođe na misto gdje bijahu učinili ročište.
On tamo, a i sedmi dan na osvitku. Čas po čas, skupe se i braća, ali ni u koga crne lisice, doli u najmlađega. Tuj su počivali i hladovali, pa hladujući ožednjeli, a nigdje ni kapi vode. Traži oni amo, traži tamo, beli čuju negdje u megari gdje voda šumi. Al’ da! Ko će do nje?! Misle, i smisle da pojase odmotaju, jedan za drugi svežu, onda ispletu od granja koš i privežu ga za pojase. Ko će u košu da donese vode van najmlađi brat. Ugovore znak da će ovi za pojase potegnuti kad nagrabi vode, a da će ga onda braća izvući.
Side, dakle, najmlađi u koš, a braća ga spustiše. Tako dođe do dna, al’ tu još ne bi vode, ven ju čuje negdje još niže. Tuj stane na suho i pogleda preda se, al’ ima šta i vidjeti: lipa, prelipa divojka sidi u odaji kraj zlatna đerđefa, a ovaj sam od sebe veze zlatno vezivo.
To baš carević još nikad nije vidio, pa se plaho začudi i reče:
– U mene je gorika na bilome svitu zor najstariji brat, bi li ti tila poći za njega?
– Bome bi, veli divojka, samo me gorika odvedi.
Carević ju posadi u koš, povuče za pojas, a braća diž, diž i izvade lipoticu divojku.
– Ova je taman za mene, veli najstariji brat i opet spuste koš u megaru.
Pođe carević dalje i dođe u drugu odaju. On tamo, a i tu divojka lipa i prilipa: daj dva oka da je se nagledaju. Kraj nje zlatan stan, sam radi i tka zlatno platno. Gleda ju carević. gleda, pa joj veli:
– A Boga ti, lipa divojko, u mene je na bilom svitu drugi brat – ama pristao i zor-momak, bi li ti pošla za njega?
– A zašto ne bih, veli divojka, samo ako me na gornji svit odvedeš.
Spremi carević i nju, potegne za pojas, a braća diž, diž i izvuku divojku.
– Aha – veli drugi brat, ova je za mene – pa opet spistiše koš u megaru.
Ide carević dalje u treću odaju, a i tu sjedi divojka da je se sit nagledati ne možeš. Kraj nje zlatan mlin, sam se okreće, a iz njega zlatno mlivo sipa. I njoj će carević_
– U mene je na gornjem svitu brat, zor i pristao momak, ele, bi li pošla za njega?
– E bi, veli ona, ako me na gornji svit izvedeš.
Sjedne carević i nju u koš, povuče za pojas, a braća vuci, vuci, pa i nju izvukoše.
– Baš je ova za mene – veli treći brat i opet spustiše koš u megaru.
Uđe carević u četvrtu odaju, a u njoj sjedi divojka, čini mu se najlipša od sviju, ama jedina na svitu. Njoj u ruci šiba sa crnjenim krajem. Gleda je carević, gleda i gledajući je srce ga zaboljelo, pa joj veli:
– Evo me, divojko, ti si najlipša od sviju, vidi me, i bi li pošla za meneka?
A divojka se nasmija, i reče:
– Valaj bi, mlado momče, i odsrca bi pošla.
To bi careviću mimo sve milo, posadi je u koš, a ona mu reče:
– Evo ti šibe. Ako budeš trebao ja jela, ja pila. udari ovim krajem i doći će ti Arapin i poslužiće te. Ako ti budeš trebao ja muzike, ja ine razblude, udari crnjenim krajem i imaćeš šta želiš. Kad ti se prostre sofra, bježaće mimo tebe dva ovna: crni i bili. Gledaj da dobro uvarišeš i uzjašeš na biloga, te će te odnit na gornji svit. Uvarišeš li na crnoga, odniće te sedam katova u mrkli vilajet.
Kad ona to reče, potegne carević za pojas, a braća diž’ , pa diž’ , te izvuku divojku na bili svit. Kad ju izvukli, spreme crnu lisicu u torbu, a divojke povedu sa sobom i vrate se kući. Kad dođu kući, kažu babi da im se brat negdje izgubio i kad ga nikako nijesu mogli naći, da se, eto, bez njega vratiše. I car se, kukavac, rasplače. Bilo mu plaho žao za mjezimčetom i reče:
– A što će mi vid, kad ne mogu veselje viditi!
Helem mu sinovi namažu oči mašću od crne lisice i on progleda. Beli ostao najmlađi brat u megari, pa čekaj, čekaj hoće li mu braća koš spustiti. Sve misli: ” Ta, braća su mi, neće imati duše da me ovđeka, kukavca, ostave.” Pa kad ih za dulje ne bi, opet pomisli: ” Ako nemaš krvnika, mati ti ga je rodila” – i siđe u odaju gdi je njegova divojka sidila, siđe na onaj isti dušek i briznu u plač.
Ali nema fajde, izglednio i ožednio, kukavac, pa uzme šibu što mu je njegova divojka dala, udari njome, šreda nj dođe Arapin, dade mu selam i pita šta želi jesti. Ovaj kaže to i to jesti, a to i to opet piti. Arap otiđe i ukratko se vrne sa punom sofrom mirisavih sahana.
On za sofru, a preda nj dva ovna: crn i bio. Pa sve lete ispred njega, jedan mimo drugoga.
Carević ustane i pogleda kako će na biloga uvarisati, ali čim se na njega zatrči, eto crnoga, pa tako opet. Pa kad vidi da nikako ne može na biloga uvarisati, opet side za sofru. Kad je carević poručao, nestane ovnova, a i sofre.
Ostane sam u megari, sve misli što će i kako li će, sve misli i do akšama ništa ne smisli. Kad bi o akšamu, udari opet šibom, i opet dođe onaj Arap, a carević mu reče:
– Donesi mi to i to da izijem, a opet to i to da popijem.
Tako i bi. Namisti Arapin sofru, i kad carević za nju side, eto opet ovnova, pa sve leti jedan mimo drugoga. ” E, misli carević, zažmiriću očima, pa na koga uvarisao – uvarisao!” Tako i bi. Carević zažme očima, uzjaše na ovna, pa kad pogleda, nađe se, žalosna mu majka, na crnom, gdje ga nosi u mrkli vilajet.
Došavši na sedam kata u nizinu, spusti ga ovaj, a on se nađe u novu svitu.
Šta će sad, kamo li će?
Ide i ide i putem dođe do jezera. Kraj jezera drvo veliko, koliko ga na gornjem svitu nikad vidio nije. Kako je umoran bio, leže i zaspe. Jedva ga prvi san obladao, kadli čuje više sebe pisku. Otvori oči, a nad njim ovolika tičad, pružila glave k jezeru i pište. Ali iz jezera šumi šum i huči huka, a eto zmaja te otvorio ralje na tičad, da ih proždre. To opazi carević, pa skoči na noge, maši se sabljetine i odsiče zmaju glavu. Kako mu je glavu odsiko, sruši se od muke i zaspe.
Kad se probudi, al’ nad njim raširila krila tica kao kuća velika, pa ga od sunca čuva i progovori mu:
– Ti si moju dicu izbavio od zmaja koji mi ih svake godine proždire. Ja ću tebi za hator što mogu i što ustrebaš.
– Ne trebam ništa, kaže carević, nego me odnesi gori na bili svit.
– To ću teško moći, veli tica, nu me poslušaj što ti kažem, a ja ću gledati da te odnesem. Ovdje nedaleko od jezera ima begov konak i u njem beg. Otiđi ti onom begu i zatraži od njega tri tovara hljeba, tri tovara mesa i tri tovara vode. Kad to budeš imao, moći ću te ponijeti. Ali kad dođeš k begu i sjedneš za sofru, gledaj da prvi metneš zalogaj u usta, jer onda će ti morati dati što zatražiš. Ako on prvi metne, neće ti ništa dati. Carević se odmah spremi na put u begov konak. Beg ga lipo primi i pozdravi se s njime. Kad sjeli za sofru i donili sluge prvi sahan, maši se carević za komad i pojede ga, a za njim beg. Sad reče carević:
– Došao sam k tebi, beže, da mi dadeš tri tovara hljeba, tri tovara mesa i tri tovara vode.
– Jer si se prvi za sahanom mašio – reče beg – moram ti dati.
Tako rekav’ , spremi devet konja, i na njima espap, pa ih dade careviću. Ovaj ih dovede do jezera, razredi hljebove u vreće, a meso onako obisi, a vodu u mišine. Sad mu reče tica:
– Jedan tovar hljeba, jedan mesa, a jedan vode ostavićemo mojoj dici, a preostalo obisi o mene, pa kad pisnem, ti mi daj od svakoga po tovar.
Carević natovari ticu, a ona se digne, pa leti, i u neke pisne. Carević joj baci u kljun tovar hljeba, tovar mesa i tovar vode. Leti tica, leti i kad već bila blizu biloga svita, pisne tica. Carević joj baci u kljun opet tovar hljeba i tovar vode, al0 mu se meso nekako izmakne i ispane. Sad se carević dosjeti svome jadu, zgrabi brže-bolje nož, pa si odreže od svoje noge mehko meso i baci joj u kljun. Tica poznade insansko meso, pa ga ne htjede progutati, već ga turi pod jezik.
Tako dođoše i na gornji svit, ali carević ne može da sjaše.
– Zašto ne silaziš, šta ti je ? – pita tica.
– Prejahao sam se – veli carević.
A tica znade što mu je, pa izvadi ispod kljuna meso, metne mu na nogu odakle je odrezao, pa kljunom oko rane takne i rana zaraste.
– Sad idi, prijatelju, veli mu tica, svojoj kući, evo ti sa moje glave pero i kad god što ustrebaš, pripali ga, a ja ću doći i od pomoći ti biti.
Carević uze pero, pa pođe svojim putem, a tica opet natrag svojim mladim.
Carević se vrati u Carigrad, al se ne daje nikom poznati. Ode kujundžibaši i najmi se u njega kao čirak.
Čim je tamo došo, začuje da se carev najstariji sin ženi, ali nevista neće da se svede dok joj ne nabavi zlatan đerđef koji sam od sebe zlatno vezivo veze. To caru mučno bilo i on sazove kujundžibašu i zapita ga bi li koji kujundžija umio takav đerdef namistiti. Kujundžibaša propita kujundžije a nikakav se ne smide na takav posao baciti. Samo mu njegov čirak reče:
– Zatraži u čestitoga cara dvanaest oka zlata, tri tovara hljeba, tri mesa, tri vode i tri smokava.
Tako i bi. Uzme carević ćumura, halata svake ruke i ne dade nikom tom ulicom proći. Onda pripali pero, a eto ti tice i pita:
– Šta ćeš?
Kaže joj carević neka mu donese onaj zlatni đerdef iz megare, pa joj dade hljeba, mesa, vode i smokava za dicu. Tica ode i donese đerdef. Carević ugaračio lice i ruke, metnuo na glavu staro razdrto škembe od brava: ama pravi pravcati kujundžijin čirak.
Sad on zovne kujundžibašu i reče mu neka odnese đerdef carevićevoj nevisti. Tako i bi. Odnese kujundžibaša đerdef, ali mu čirak neće pred carevo lice. Gleda car i čudi se majstorluku, predade ga nevisti, a ona u prvi mah pozna svoj đerdef. Kaže to i drugim sestrama, i one rekoše da ga niko nije donio, osim najmlađega careva sina.
Nevista se svede, a sutradan, u petak, pođe carev najstariji sin na điriš. Izašao sav Carigrad da se nagleda careva sina. Ide i kujundžibaša, ali mu čirak ostao kod kuće.
Kad kujundžibaša odmaknuo, pripali carević pero, a tica doleti:
– Dopremi mi u tu i tu šumu đogata i haljine mavi boje, zlatom vezene.
Ode tica po haljine, a carević u šumicu, gdje mu je tica haljine i đogata pripravila.
Tudekare svuče svoje čiraške mrljave haljine, obuče nove, uzjaše đogata, pa će i on na điriš. Kako dođe onamo, poviče najstarijem bratu:
– Careviću, pobigni mi!
Brat mu poleti, a on na svom đogatu za njim, pa kad mu na dohvatu bio, spodbi džilit, i kako ga lahko udario, iz sedla ga izbacio. Zatijem odjaše nevidom u šumicu, obuče opet stare haljine i vrne se u svoj stan.
Ne postajalo dugo, al’ eto ti i kujundžibaše, pa će svom čiraku pripovidati:
– E, moj sinko, da si na đirišu bio, pa da si vidio kako zor-junak na đogatu dojaši i džilitom carevića iz sedla izbaci. Beli mu je kakav điriš bio.
Carević se ništa ne odaje.
Opet se ženio carev drugi sin, ali nevista kaže da se ne da s njim svesti dok joj se ne donese zlatan stan, koji zlatnu tkaninu sam od sebe tka. Ne znao car druge, nego opet zovne kujundžibašu i zapita ga eda li bi umio takav stan namistiti. Kujundžibaša reče da ne bi i da će druge majstore pitati. Tako i bi, ali ni jedan majstor ne smio ni započeti takav posao i nijedan ne reče ništa. Samo kujundžibašin čirak ne muči, nego će:
– Baš, majstore, idi čestitome caru, zatraži mu četrdeset oka zlata, šest tovara hljeba, šest mesa, šest vode i šest smokava. Neka za dvije hefte ovijem sokakom ne prođe i ako ga ja ne namistim, eto moje glave.
Kujundžibaša zatraži u cara što mu je čirak rekao i donese mu sve. Carević se zatvori, kao da bajagi šta radi, pa se ugaračio, a ne pušta mikoga k sebika. Kad je potrajalo neko vrime, pripali pero, tica dođe, a on joj kaže sve što je i kako je, pa nek mu donese iz megare zlatan stan te zlatnu tkaninu koju sam od sebe tka. Dade joj za dicu hljeb, meso, vode i smokve, a tica ode i donese stan.
Tako prošle i dvi hefte. Onda uđe majstor i pita da li je stan gotov. Carević mu ga pokaže, ovaj se samo prihvatio za bradu, pa gleda i ne može se dosta načuditi. Ali carević neće sam da nosi stan, već reče kujundžibaši:
– Ti si majstor, a ja sam tvoj čirak, pa nosi ti stan.
Tako i bi. Majstor odnese stan u saraj, a car se ne može sit nagledati kako lipo tka i dade ga mladoj nevisti. i ova pozna otprve svoj stan i misli da neće biti ni najmlađi carević daleko. Nevistu s drugim carevićem svedu, a drugi dan bi petak i carević pođe na điriš. Izašlo svita da ga ne možeš očima pregledati: mlado i staro. Samo kujundžibašin čirak ne ide. Kad kujundžibaša odmako, pripali čirak pero, tica doleti, a on joj kaže što je i kako je, pa neka mu u šumici spremi dobra vranca i sve crne haljine. Ode i čirak u šumu, preobuče se u crne haljine, uzjaše vranca, pa hajd na điriš.
– Careviću, pobigni mi!
Biži carević, a čirak za njim: poteci, poreni, dok mu carević na dohvatu bio, spodbi džilit i kako ga je lahko udario, izbaci ga iz sedla, pa ode nevidom natrag u šumicu. Tamo se opet preobuče, metne na sebe stare haljinetine i ode svojoj kući. Malo zatim stigne i kujundžibaša, pa reče:
– Moj sinko, da si danaske bio na đirišu, kakva bi junaka na vrancu vidio!
Dojezdio ko vila, pa džilitom digo carevića iz sedla i opet odletio ko vila. Mili Bože, zor-junaka, da ha na dunjaluku drugog nema. Čirak muči, ništa se ne odaje.
Sad se ženi i treći carev sin, ali mu se nevista ne da svesti dok joj ne donese mlin koji se sam okreće te sam zlatno mlivo melje. Opet zove i pita car kujundžibašu, a on druge majstore, ali ni jedan od njih ne bi toga vrstan. Samo se čirak otčepi i reče:
– Zatraži od čestitoga cara šezdeset oka zlata, a hljeba, mesa, vode i smokava sve po šest tovara, a tri hefte neka niko ovuda ne ide.
To kujundžibaša dopremi i učini. Carević se zatvori u svoju odaju, prižeže pero, a tica doleti. Kaže on tici sve što je i kako je i zamoli je da mu donese iz megare zlatan mlin, pa joj dade za dicu hljeba, mesa, vode i smokava. Tica ode i donese mlin. Kad bila treća hefta na domaku, ugarači se čirak, razbaca halat i ćumur, taman kao da je dan i noć radio. Eto i kujundžibaše da vidi jel mlin gotov. Čirak mu ga pokaže, a on se ne može dosta nagledati, kako lipo melje te iz njega zlatno mlivo sipa. Spremi čirak mlin, ali sam neće pred cara. Kad li donio kujundžibaša mlin u saraj, ne može se car dosta nagledati kako sam od sebe melje i predade ga nevisti. Pozna ona otprve svoj mlin, pa pomisli da ni mlađi carević nije daleko. Posli toga svedu i ovu nevistu sa trećim carskim sinom. Drugi dan bio petak i carević ode na điriš. Sav se Carigrad slegao da se igre nagleda, a sam čirak ostao kod kuće. I kujundžibaša ode, pa kad je poodmakao, pripali carević pero, a doleti tica. Carević joj kaže što je i kako je da bi mu u šumicu pripremila konja alatasta i crnjene haljine. Ode tica po konja i carević u šumu. On tamoka, a već ga čeka konj alatast i haljine crnjene. Preobuče se carević i dođe na điriš. Kad došao onamo, poviče bratu svome:
– Pobigni mi careviću!
Poleti carević, a čirak za njim: poteci, poreni, i kad ga na domak stigo, spodbi džilit, pa kako ga je lahko udario digo ga iz sedla i sa zemljom sastavio, pa bjež natrag u šumicu. Tuj carević opet preobuče haljine i vrne se u svoju odaju. Jedva što je unišao, al’ eto ti kujundžibaše:
– Moj sinko, da si danas bio na đirišu, kakva bi junaka na alatastom konju u crnjenim haljinama vidio: dojezdio ko vila, pa džilitom izbacio carevića iz sedla: e moj sinko, zor – junaka kakva svaki dan ne gledaš!
Carević muči, ništa ne divani i ne odaje se.
Kad se tako tri sestre poudale za careva tri sina, zovne ih car preda se i reče:
– Eto sam vas, emšallah, po volji razudo, samo mi još ti najmlađa ostade. Imao sam sinka te bi i za tebe bio, ali mi ga crna zemljica otela. Reci, dite, za koga ćeš poći? Eno ti sina muhursahibijina, eno šeihul-islamova, eno i drugijeh vezira i paša.
Najmlađa divojka poljubi mu skute i reče:
– Tvoja carska volja, a ti, padišahu, skuj mi od zlata jabuku, pa nek svi momci što su ovđeka ispod dvora prođu, koga udarim jabukom, onoga mi daj.
Tako i bi. Dade car zlatnu jabuku skovati i po telalu razvikati neka svi momci mimo dvor prolaze. Prolaze svi, prolaze, ali divojka ne našla pravoga i ne bacila jabuku.
Opet pošalje car telala, a ovaj viče:
– Čujte, počujte! Ima li još igđe koji momak te nije mimo saraj prošo?
– U mene je čirak, kaže kujundžibaša, on nije još prošao.
Potjeraju, bogme, i njega mimo saraj, a kad ga divojka spazi, pozna ga i udari jabukom.
Sav se Carigrad začudi kakovu je bekriju ova divojka izabrala. Vas se grad čudi, a sultan plaho naljuti.
– Obećao, obećao, veli sultan, pa ga uzmi, al’ u mom dvoru nećete biti! – i istjera ih u ćumez gdje guske spavaju.
Nit’ šta nevista kaže, ni carević. Uđoše u ćumez i smistiše se kao u kući.
Prolazilo vrime, pa jedan car ozohuri da sa sultanom kavgu čini. Izvede car svoju vojsku, a sultan svoju. Utaborile se vojske pa stoje, čekaju drugi dan da se pobiju. To bilo mučno careviću u ćumezu pa pripali pero, a tica doleti. Sad kaže carević tici kako mu car jabandžija digo vojsku na oca i zamo li ju da mu spremi vojsku što jaču može, da sutra pobije cara. To mu tica i obeća.
Kad zora svane i sultan iziđe iz čadora, ali među njegovom vojskom nova vojska. Čudi se car i prošeta u taj tabor. Carević uzjahao pred zlatnim čadorom hata, pa pregleda vojsku, a u to sultan k njemu pade. Pozdrave se i selam dadu, a carević mu reče:
– Čestiti padišahu, danaske pusti mene da s neprijateljem boj bijem.
A padišah mu reče:
– Kako vidim, čestiti prijatelju, ti si jabandžija i došo si noćaske izdaleka. Vojska ti je umorna, počini danaske, a ja ću boj biti.
– Nećemo tako, čestiti padišahu, veli carević, moja je vojska željna boja, a namaka ovdje stanka nema. Pusti, dakle, da tvoja vojska počiva, a ja ću sa svojom vojskom vojevati.
Kad ne bi bilo na ino, popusti sultan, a carević digne vojsku. Ma izabrane vojske: alaj do alaja, tabor do tabora. Udari od bitke muzika, nasta kreševo, nasta vika, bisni boj kako nije bisnio otkad je zemana. Sultan se popeo na brig pa izdaleka gleda boj. Uto i carević na ruci ranu zadobio, pa na svom konju dojaše k sultanu. Sultan izvadi svoju čevrmu i zaveže mu ruku, a on se opet vrne u bitku.
Prestade bitka, a carević više od polovine vojske žive uhvati, jedno hise isiče, a jedno izrani. I to sultanu plaho milo, ta ga pogosti i zahvali mu, a ovaj ode i vojska mu ode.
Obuče carević opet svoje poderane haljine i onako izmučen i ranjen leže u ćumez.
I car ode u svoj saraj, zovne svoje neviste, pa im počne pripovidati o bici. Kad se nahvalio sviju junaka reče najmlađoj:
– A taman tvoj keljo bio najpristaliji i najbolji junak!
To zaboljelo u srcu carevićevu kadunu, pa mu reče:
– Padišahu, gorke su tvoje riči, a bez uzroka na mog gospodara sramotu bacaš; pa, eto, znaj da ti je baš moj, kako kažeš, keljo, dušmanina pobio. Onda ode u ćumez, gdje je carević još ležao, pa mu reče:
– Dođi, car te preda se zove.
Ode carević sultanu i kad bi pred njim, pokloni se; drži desnicu na leđima, a livom prihvata skut i prinese ga ustima.
– Zašto si sakrio desnicu? – veli mu car. – Desnicom se selam daje.
Ne bi druge, carević pruži desnicu, a na njoj još careva čevrma kojom mu je ranu zavezao. Car sad ustade, pogleda ga pravo u oči i poče plakati. Skočiše svi oko njega i pitaju ga šro plače, a on reče:
– Ne znam šta mi je, ali imao sam najmlađeg sina pa ga izgubih, a evo danas mi srce kaže da sam ga našo.
Na to ne može drugčije ni carević, nego i on proplače i reče:
– Padišahu, našao si ga i našao je i on tebe; ja sam tvoj sin, tvoj sin najmlađi!
Sad se otac i sin zagrliše, pa kad su se nagrlili i naplakali, reče mu padišah:
– Sad mi reci, sinko, istinu, što se je s tobom za ovo vrime događalo, ama istinu od prve do poslidnje.
– Eto moja glava, a tvoja sablja, veli sin, kazaću ti istinu, tako mi Boga i turske vire.
Sad pripovidi sve kako je bilo. Car se podnimio i namrštio. Kad je carević svršio, sultan otira od sebe trojicu sinova, a najmlađega posadi na svoj stolac gdje je dugo i dugo carevao, a tica mu bila vavik od pomoći.