Bio Car, pa podstarost oslipio. Biješe mu velka muka, a niko mu ne mogo očinji vid povratiti. Jedne noći mu se usnije i čuje glas koji mu reče: Ulovi u moru ribljega cara, poznačeš ga po kruni na glavi, po zlatnim i crnim prugama po tijelu; razreži ga i s onom masti, koja je u njem, namaži oči pa ćes progledati.
Kad se Car probudi, pozove Muhur-sahibiju i sina, pa jim reče što je usnio. Ko će poći dakle ribljeg cara loviti, van Muhur-sahibija i Carev sin. Idu oni, idu i dođu do mora. Love tri dana, a ništa ne ulove; kad li bio četvrti dan o akšamu, izvuku iz vode ribu sa krunom na glavi, a žuto i crnim ispruganim tijelom. Odmah poznadoše Ribljega cara i unesoše ga u šator,pa legoše na konak. Carev sin leg’o u jednoj polovici šatora,a Muhur-sahibija u drugoj. Carev sin ponio sa sobom Ribljega cara i zasp’o. Kad li po noći začuje glas:
– Careviću, obadva ti svita, pušćaj ti mene, ja ću ti uvijek od pomoći biti!
– Kako bi te pustio, veli Carev sin, kad te jedva ulovismo, da mi ocu vid povratiš?
A opet ce ribica moleći ga se:
– Pušćaj ti mene, Careviću, ako za Boga znadeš, a ja ću ti uvijek od pomoći biti.
Smili se Careviću kukav’a riba, uzme je i baci u more.
Kad sutradan zora osvanula, a Muhur-sahibija ust’o, pa traži Ribljeg cara, al’ ga u Carevića nema.
– Kud je riba, tako ti Boga? – pita Muhur-sahibija.
– Vallah je ovdje bila i valjda noćas pobigla – veli Carev sin.
Ali Muhur-sahibija ne vjeruje, van pošalje Caru haber da mu je sin ribljega cara pustio.
Pođu oni u Carigrad i kad bili na tri konaka, vidi Carev sin da mu car neće glave halaliti, pa ukrav’ se iz čadora, pobigne.
Tako bjež’, bjež’, susretne čovjeka. Pozdrave se i Carev sin ga upita ko je i kamo će.
– Ja se zovem Šahbas – reče putnik – a poš’o sam u gurbet.
– Ja sam Rahman-beg, pa sam i ja poš’o u gurbet – veli carev sin, nehoteć’ po pravu kazati ko je i šta je.
– E, taman, pa mozemo zajedno – reći će Šahbas.
To Carevu sinu bilo milo, i pođoše skupa.
Idu oni, idu, a noć ih u šumi uhvatila.
– Biva – reče Šahbas – evo u šumi nam je noćiti, ja ću leći a ti straži.
Tako i bi. Šahbas leže, a Rahman straži.
Misečina k’o dan. Rahman gleda oko sebe i u to opazi zeca kako oko njih skakuće. Uze Rahman sohu, udari zeca, a on se samo prebacuje, udari ga opet i opet, a zec skoči, pa bjež’, bjež’,bjež’, a on za njim. Tako doletiše do velike megare; zec skoči u nju, a u to izleti iz nje ljudina sa velikom sabljom. Sad se preplaši Rahman pa bjež’, bjež’ natrag, gdje je Šahbas spav’o.
Side opet,sidi, sidi, al’ eto ti zeca: gricka travicu, igra se, skače oko njih, a Rahman opet uhvati sohu i udari zeca. Zec poleti, za njim, pa tako on bjež’, bjež’ dođu opet pred otu megaru, zec uleti u nju, Rahman za njim i budavši unutra vidi dva zor-junaka gdje side, kraj njih šadrvan voda i sofra, a međ’ njima divojka da je se dva oka nagledati ne mogu.
Tako bjež’, bjež’, susretne čovjeka. Pozdrave se i Carev sin ga upita ko je i kamo će.
– Ja se zovem Šahbas – reče putnik – a poš’o sam u gurbet.
– Ja sam Rahman-beg, pa sam i ja poš’o u gurbet – veli carev sin, nehoteć’ po pravu kazati ko je i šta je.
– E, taman, pa mozemo zajedno – reći će Šahbas.
To Carevu sinu bilo milo, i pođoše skupa.
Idu oni, idu, a noć ih u šumi uhvatila.
– Biva – reče Šahbas – evo u šumi nam je noćiti, ja ću leći a ti straži.
Tako i bi. Šahbas leže, a Rahman straži.
Misečina k’o dan. Rahman gleda oko sebe i u to opazi zeca kako oko njih skakuće. Uze Rahman sohu, udari zeca, a on se samo prebacuje, udari ga opet i opet, a zec skoči, pa bjež’, bjež’,bjež’, a on za njim. Tako doletiše do velike megare; zec skoči u nju, a u to izleti iz nje ljudina sa velikom sabljom. Sad se preplaši Rahman pa bjež’, bjež’ natrag, gdje je Šahbas spav’o.
Side opet,sidi, sidi, al’ eto ti zeca: gricka travicu, igra se, skače oko njih, a Rahman opet uhvati sohu i udari zeca. Zec poleti, za njim, pa tako on bjež’, bjež’ dođu opet pred otu megaru, zec uleti u nju, Rahman za njim i budavši unutra vidi dva zor-junaka gdje side, kraj njih šadrvan voda i sofra, a međ’ njima divojka da je se dva oka nagledati ne mogu.
– Što si doš’o, bolan? – reče jedaan od junaka.
– Došo, vala, za zecom – odvrne Rahman, a ne gleda junake, van divojku.
Ništa, oglušio i onimio, tako ga mlada začarala; muka ga stisla, pa će prelomiti srce i reći:
– Tako vam Boga velikoga, čija je ovo cura?
– To je naša sestra, a mi je evo ovdje već osam godina čuvamo!
– Beli zor-ure, sestre u vas! Dete junaci, tako vam Boga velikoga, podajte mi je!
– Ako te zavoli i ako ti nju voliš – vele braća – mi ti je ne kratimo, al’ znaj da odavle za osam godina ne smiš nikuda i moraš ju za to osam godina čuvati kako smo ju i mi dosada čuvali.
To Rahmanu vrlo milo bilo i upita curu eda li ga hoće. I ona se desila milostna i reče da ga hoće. Sad reče Rahman:
– Moram po brata Šahbasa, koji mi odavle nije daleko.
To rekavši ode i nađe ga gdje još spava.
– Ustaj, brate – viče mu Rahman – naš’o sam curu i ženiću se; pa mu pripovidi sve što i kako je bilo. Šahbasu ne bilo ino, van dođe u megaru. Tuj se oni častili, braća dadoše Rahmanu sestru i rekoše mu:
– Ponoći kad ležeš, zatvori se dobro i ne otvori nikomu, ma kako te molio i zaklinj’o.
Pođe Rahman sa hanumom leći, kad li u neko doba noći čuje pomaganja pred vrati:
– Jao, pomozi! Pogiboh pomozi! Ako za Boga znaš pomozi!
To Rahmana u srce dirnu i otvori vrata, al’ u sobu stupi Div, zgrabi nevistu i odnese ju.
Sad skočiše braća, uhvatiše Rahmana, svezaše mu ruke i odvedoše ga, da će ga pogubiti. Uto pristupi Šahbas, pa će jim se moliti:
– Evo njegov i moj život u vašim rukama, pa pridržite vi njega još za petnaest dana, a mene pustite: ne dovedem li vam sestru u to petnaest dana, a vi ga pogubite.
Tako i bilo. Braća ustaviše Rahmana, a Šahbas otide. Ide Šahbas, ide i dođe do kraj mora. Tu nađe tahtu, side na nju, pa veslaj, veslaj rukama, dopliva na drugu obalu. Tuj ide preko gora i šuma, a u jednoj dolini opazi prilipih desetak kula. Pođe Šahbas k njima, al’ na avlinskim vratima stoje dvi cure, da lipše smislit ne možeš, jednom nogom u avliji, a drugom preko praga. Kad ga ugledaše, plaho se poplašiše i stadioše mu vikati:
– Kamo ćeš, po Bogu brate? Ako ti je glava draga, biži nevidom natrag, jer će naskoro Div doći!
– E, samo neka dođe – veli Šahbas – a vire vam, po Bogu sestre, je li doskora dovodio curu lipu i prilipu?
– Jest, kažu divojke, eno je u gornjim odajama.
Popne se Šahbas u gornje odaje. U prvoj sobi side tri cure, tri vile, jedna lipša od druge! Ja usta biser, ja oči sunce, ja lica ružice. U drugoj sobi leže svi pogubljeni junaci, krv i tjelesa. U trećoj opreme sjajne, nikad nečuvene i nikad neviđene, zlato, biser, svila i kadifa, srma i oružje svake ruke. U četvrtoj sidi mlada nevista. Kad li se oni upoznali, viče mu nevista:
– Po Bogu brate, bjež’ ako ti je život drag, jer još ni jedan junak nije odavle živ otiš’o!
Ali to Šahbas i ne sluša, van on ide u treću sobu, uzme izabrano oružje pa ode na avlinska vrata i sakrije se za kapiju. Uto se vrać’o Div s lova, ljutit što se vrać’o bez lovine. Prođe kroz kapiju ne trenuv’ ni livo ni desno, a Šahbas zamahne omašnom sabljetinom i skine mu odjednoć glavurinu i složi ga podnoge.
Sad se vrne u dvorove i pregleda ih. Tuj nađe još sedamnaest cura, sve branih i prebranih, a zlata i blaga da mu ni mire ni broja neima. Još nađe dvoje papuče, kakve nijedna kaduna na noguh imala nije i kojim premica na svem dunjaluku neima. Uzme Šahbas jedne od tih papuča, metne ih u njedra, natrpa zlata i bilih para što je mog’o poniti od hašluka, povede nevistu i druge cure, narede splav, prebrode more i došavši onkraj, reče ostalim curama:
– Sad idite kud koja znade i ima – a on pođe sa nevistom k Rahmanu. Taman bio petnaesti dan nadomaku i braća izvela Rahmana da ga pogube, kad li eto Šahbasa sa nevistom.
– Evo vam vaše sestre – reče Šahbas – a dajte vi menika moga brata!
Tako i bi. Nevista ostade kod braće, a Šahbas i Rahman pođu dalje svojim putem.
Tako putujuć’ i harčeć’ Divove pare dođe vakat i oni spanu na zadnju paru. Što će sad?
– Nema fajde, veli Šahbas, valja nam ove papuče prodati.
Smisti se Šahbas u čaršiji, pa ih prodaje. Vala nagrno svit gledati neviđeno.
– Evo ti petsto groša – reče jedan mušterija.
– Ne dam nego za pet hiljada – veli Šahbas.
Sve se čudi prilipim papučam, al’ ko će smoći da ih kupi?
To gledala sa pendžera Šehislamova šći, a opet nju motrilo momče siroče i kukavče pa će joj poviknuti:
– Ala curo lipa ti si, željo moja, da si moja!
Šehislamova šći se nasmije i reče kukavcu golotinji:
– Beli, momče, donesi mi one papuče, pa neka sam tvoja!
Kad to momče začu, umiša se u mušterije pa kako su papuče iz rukuh u ruke išle, da ih svak pregleda, dokopa ih se taj bekrija, pa on s njima u njedra, izmakne se iz svitine i donese papuče Šehislamovoj šćeri. Pripovidi ona babi što i kako je bilo, kako mu je obećala da će za njega poći, i bogme ne bilo druge, van mu je Šehislam dade.
Pofali se Šehislamova šći svojim papučama pred sultanijom, a to one ne mogla preboliti, van će ovako caru:
– Eto, babo, u tvoje hizmetačice da budu lipše papuče neg u mene! Sramote i rugobe do Boga miloga! Već ti hajde, babo, i nađi mi onakove papuče, a ako mi ih ne nađeš, ma ili ću se otrovati, il’ u more skočiti!
To Caru u jednu ruku vrlo mučno bilo, a u drugu opet i sam vidio da u njegove šćeri valja da budu najlipše papuče u carstvu. Što će van pođe tražiti trgovca te je te papuče prodav’o. Nađe ga i zapita:
– Reci, more, imaš li još igdje onakve papuče? A ako ih imaš, ti je donesi i traži od mene što god uzhtiješ.
– Beli, čestiti Care – veli Šahbas – ja znadem još jedne i za tvoj hator poći ću po nje i doniću je!
To Caru plaho milo bilo i ode zadovoljan u svoje dvorove, a Šahbas put pod noge, pa hajd’ preko mora u Divove dvorove, uzme blaga što je mog’o poniti od hašluka, spremi u njedra ostale papuče i vrne se k Caru.
Car veseo i preveseo pa šta želi, da mu obećanje ispuni, a Šahbas mu poljubi skute i reče:
– Tvoja carska riječ i volja neka je sveta, pa podaj svoju šćer za mog brataRahmana.
Beli se Car nije takovoj molbi nad’o pa se malo zamisli, ali šta hasni misliti kad je obeć’o? Obeć’o pa valja i držati. Dovede Šahbas Rahmana, a Car mu dade svoju šćer.
Živili su sretno i veselo. Jednog dana reče Rahman:
– Čestiti Care i babo, i u mene imade babo i car u Carigradu i u mog babe ima kaduna, a moja majka: pusti ti da tvoja šći i ja pođemo k njimaka, da se vidimo i pozdravimo.
I to Caru na ino ne bijaše, van spreme ponabolje hate iz podruma, deset robova i šest robinja, dade im zahire i darova i po carsku ih opremi.
Pođu oni što u kolima, kud kola mogu, a što na konjima, kud kola ne mogu. Dođu na tri konaka do Carigrada. Noć ih ulovila i valja jim šator razapeti. Rahman razapeo šator, a Šahbas ne razapinje za sebe.
– Šta ćeš ti, brate Šahbasu, pod vedrim nebom noćiti? – pita ga Rahman.
– Neću, vala, brate Rahmane, van ćeš ti razdvojiti pregradivši svoj šator, i ti ćeš s hanumom u jednoj polovici, a ja u drugoj noćevati!
Kako Šahbas reče – Rahman ne poreče. Leže Rahman sa kadunom u svojoj polovici, a Šahbas u svojoj. Rosica sitna pala, a vedra ju misečina obasjala. Izmami Šahbasa srce napolje. Kako je tihi vitrić pirio, a lišće i travica treptila, sidoše na drvo četiri vile.
– Jadna junaka carevića Rahmana, veseli se da k ocu ide, a otac mu šalje hata. Kad uzjaši na nj, umriće.
Na to će druga:
-Jadna junaka carevića Rahmana, veseli se da će oca vidit, a otac mu šalje po tataru šišu od almara, kad je okusi umriće.
Na to će treća:
– Jadna junaka, carevića Rahmana, veseli se da će k ocu doći, a ne tegne li na hatu umrti, il’ iz šiše smrt popiti, pa uđe zdrav u dvorove, stvorće mu se babo u radu, pa će se na tankoj niti doli spustiti, pretvoriti se zmija, a onda zmaj i progutati ga.
Na to će četvrta:
– A oni, te mu to kaže, u kamen će se prometnuti!
To rekav’, odletiše vile, a Šahbas uđe po šator, pa nemogav zasniti, prevrćeše u mislima šta je od vila čuo, dok su horozi zapivali i zora svanula.
Kad sunašce granulo i tičice propivale, zbudi se Rahman i ostala družina.
– Sabaile hairula, brate Rahmane – pozdravlja ga Šahbas, a ovi mu opet odzdravlja:
– Sabaile hairula, brate Šahbasu!
Stadoše pred čador u čisti Božiji ajer; Šahbas se na sablju naslonio, spustio glavu i podnimio: muka ga ufatila, žao mu šta vile rekoše, pa mu teško Rahmana i pogledati.
Kako pred njima pukla ravnica i prilipa jalija, pa ti poteže po sebi oči da ne možeš, van ju gledati sve s jednog kraja na drugi, vide hata gdje po njoj igra, ma hata kakvog još nikakav car jašio nije: na njem’ oprema sva zlatna, a srmali uzengije po puštenoj grivi skakuću. Ništa, van ko da ti kaže: Uzjaši me! Igra hat i oko njiha; Rahmanu oči zaiskrile, vidiš mu da bi volio na nj uzjašiti no vas dunjaluk. Eto ti bogme hata i pred njega, stane, kopka kopiti i vrat prikrivljuje; istom Rahman ne može srcu da odoli i primi uzengiju, ali to u dobar čas opazi Šahbas, pa kako sabljom zamahne odsiče hatu glavu. Pade glava i kako se svali na zelenu travu, plane iz nje plamen.
– Šta učini, brate Šahbasu, ako za Boga znadeš? – veli Rahman. – Eno otac mi hata šalje da se upoznamo, a ti mu glavu odsiče.
– Šućur Allah! – kaže Šahbas – kako sam uradio, dobro sam uradio, a drugi put uradi ti bolje, brate Rahmane.
Spremiše svoje konje i koliju, digoše šatore i da će poći, al’ eto ti brza tatara, u ruci mu šiša od almara, ma kakova, da bi ju okom ispio! I Rahmanu ne moglo srce odoliti, van potegnu rukom da će uzeti šišu, kad li to Šahbas opazi, mahne sabljom i odsiče tataru ruku. Pade šiša u zelenu travu, a kako je pala skoči iz nje plamen.
– Što učini, brate Šahbasu, ako za Boga znadeš – veli Rahman – eto otac mi posla šerbe da se upoznamo, a ti mi ga u travu prosu!
– Šućur Allah! – kaže Šahbas – kako sam uradio, dobro sam uradio, a drugi put, brate Rahmane uradi ti bolje, kako budeš umio!
Spreme se oni i pođu. Idu, idu, i bogme dođu o akšamu trećeg dana sretno u Carigrad. Odvedu ih u carske odaje, na konak.
Smisti se Rahman u jednu odaju sa svojom hanumom i upita Šahbasa:
– Kamo ćeš ti i u koje odaje, brate Šahbasu?
– Evo, pregradićemo ovu odaju, brate Rahmane – veli Šahbas – u manju polovicu ćeš ti i tvoja hanuma leći, a u veću ja!
Šahbas reče, a Rahman ne poreče i legoše spavati.
Rahman sa hanumom brzo zasnio, a Šahbas donio mangalu, pa peče kahvu, pomalo ju srče i pije tutun. Ne postajalo dugo, ali vidi kako se rada na svojoj niti spušća do poda. Spustiv’ se dolje, pruža se, pruža i prometne zmija; tako potraja za čas, pa se opet rasteže, deblja i raste i – eto zmaja; sad je doš’o Šahbasu vakat i trže sabljetinu, mahne i odsiče zmaju glavu, pa ga uzme i kroz pendžer baci u more, te legne da spava. Sutradan ustanu Šahbas, Rahman i hanuma mu, pa poželješe Caru poći, viditi ga i pozdraviti se š njim. Zovu sluge, al’ sluge kažu da je noćas nestalo Cara, da mu se zameo i trag i glas. Niko nije znao šta se š njime dogodilo, niko do samoga Šahbasa.
Saznade carstvo da se tu desi carev sin, pa bogme kad ne bi druge, učiniše njega cara. Tako je carev’o , a Šahbasa drž’o i pazio k’o rođenog brata.
Jednog dana reći će mu Šahbas:
– Čuj, brate Rahmane, ti meneka miluješ i voliš, a ne znaš me!
– Je li, mi se sastasmo ko jabandžije u tuđem carstvu i živismo do dana današnjega ko braća?
– Evete – reče Rahman – ja te poznam i kako te poznam dobro te poznam k’o brata i nikako drugačije; ma bio ti odakle bio, moj si brat, ako nas i nije jedna majka rodila i istim mlikom dojila.
– Bukadar vakta smo već skupa, pa valja da si jednoč i kažemo što si moramo prije al’ kašnje kazati. Kad ono noćevali pod istim čadorom, na tri konaka pred Carigradom, a ti i tvoja hanuma zasnili bili, izmami me srce vanka iz čadora. Kako je tihi vitrić pirio, doletiše četiri vile na drvo i sidoše više mene.
Veli prva vila:
– Jadna junaka carevića Rahmana, veseli se da k ocu ide, a otac mu šalje hata – kad uzjaši na nj – umriti će-
Na to će druga:
– Jadna junaka carevića Rahmana: veseli se da će oca viditi, a otac mu šalje po tataru šišu od almara, kad je okusi umrti će!
Na to će treća:
– Jadna junaka, carevića Rahmana, veseli se da će k ocu doći, a ne tegne li na hatu, il’ iz šiše smtri ne popiti, pa uđe zdrav u dvorove, stvoriće mu se babo u radu, pa će se na tankoj niti doli spustitu, pretvoriti se u zmiju, a onda u zmaja i progutati ga.
Tu prestane Šahbas. Rahman se zamislio i podnimio.
– A što će reći četvrta? – pita Rahman.
Šahbas ne odgovara.
– Ču li, brate Šahbasu – pita opet Rahman – što će reći četvrta?
Šahbas opet ne progovara. Začudi se Rahman što mu brat ne odgovara, pa ga primi za ruku, al’ ruka hladna, ledna. Sad ga pogleda, a Šahbas se okamenio, taman kamen, te kamen, samo k’o od njega istesan brat Šahbas.
Sad ga ogrli Rahman pa udari u jeku i plač k’o malo dite:
– Alaj, brate Šahbasu, reče li to četvrta vila?
Ne pušća Rahman nikoga u tu odaju, van se po cili dan s kamenom razgovara, ljubi ga i plače; ne da ni muhi na nj sisti, van uzeo lepezu pa ga od muha brani. Kad bi otiš’o po poslu il’ u lov, morala je hanuma kraj kamena siditi i lepezom muhe ćerati.
Tako trajalo dugo vremena i hanuma dobila sina. Opet ode jednoga dana Rahman u lov, a hanuma sidi kraj kamena i ćera muhe. Dođe robinjica i veli da dite plače, neka mu sisu dade. Otiđe hanuma k ditetu, pa kako se je nagnula nad dite, zasni i čuje glas: “Zakolji si sina, uhvati krv u čašu pa polij Šahbasov kamen i on će oživiti.” Ona uzme čakiju, zakolje sina, uhvati krv u čašu i polije Šahbasov kamen, Šahbas ustade i ode, a ona se probudi. Kako se probudi, pogleda dite, a sinčić živ i zdrav maše nožicama i ručicama i smiješi se materi. Još tako polusnena poleti k pendžeru, a pod pendžerom šeće Šahbas.
O tom nezn’o Rahman ništa. Vrne se s lova i ne pita za nikoga i za ništa, van ide u odaju k Šahbasu, al’ kad on tamo, Šahbasa nema. Sad udari Rahman u pomaganju i viku:
– Alaj, hanumo, što pusti da nam Šahbasa odnesoše?
I ne da hanumi ni do riči doći, van onako k’o bisan trže sablju, pa da će ju posići, kad li eto Šahbasa iza njega, primi ga za ruku i sablju te reče:
– Evo me, brate Rahmane, opet živa, pred tobom; ne sici hanumu, ona je u snu pokazala da je pravi prijatelj i vridniji od vlastitoga diteta i to Allahu omililo i opet sam oživio.
Rahmanu stala svaka rič u grlu, a suze mu potekoše niz lica. Raširiše ruke, zagrliše se i dugo i dugo se nisu mogli iz zagrljaja istrgnuti.
Rahmanovu veselju ne bi ni kraja ni konca. I opet su živili k’o ikad braća u ljubavi živiti mogu.
Jednoga će dana Šahbas Rahmanu:
– Rahmane brate, evo koliko smo vakta skupa, pa ti još nikad ne rekoh ko sam i eda li mi valja polaziti i od tebe se rastajati.
– Šahbasu brate – veli mu Rahman – otkad se poznamo ja te ne poznam i ne držim za drugo, van za brata, makar nas i nije ista majka rodila i istim mlikom dojila. Kako ti kažeš, ja u dvoru, ja u carstvu mom, neka tako bude: sve što je moje i tvoje je pa zašto da se rastajemo? Meni bez tebe nit će veselja, nit sreće biti; jer sve što imam, dobio sam po tebi.
Šahbasu navriše suze na oči, ulovi Rahmana za ruku i reče mu:
– Rahmane, čestiti brate i jednog svita glavo! Menika je doš’o vakat i ja moram odlaziti: evo ti tri vlasa s moje glave, kad me ustrebaš da ti budem od pomoći, a ti uzmi vlas, prinesi ga k vatri – i ja ću ti doći i pomoći ti.
Šahbas istrgne tri vlasa s glave i dade ih Rahmanu.
– Šta će mi i vlasi, brate Šahbasu – veli Rahman – kad tebe ne imam; teško mi je da mi budeš samo u nevolji druže, već mi budi i u veselju brat ko si i dosad bio.
– Rahmane brate – reče mu Šahbas – zašto si cipaš srce i otežavaš nam rastanak? I ja sam jednog svita glava i mene čeka moj narod, a ja moram k njemu; bukadar vakta me ne bi u svom carstvu; otkad si ribljeg cara sa muhur-sahibijom ulovio i samilostna ga srca pustio, a on ti obećo da će ti od pomoći biti, pa odkad si prijatelja i jarana Šahbasa naš’o, nije bilo ribljega cara u njegovu carstvu, a sada, te ti je u svemu od pomoći bio i rič svoju održo, pušti ga natrag u njegovo carstvo.
Sad i Rahmanu puče pred očima i vidi da mu se valja rastati. Rastajali su se puna tri dana. Kad bilo o akšamu trećega dana, a Rahman se još ne mogo rastati sa Šahbasom, poviče mu Šahbas:
– Zbogom, brate Rahmane, kad ti budem od potrebe, imaš tri vlasa pa me dozvoni!
To rekav’, skoči kroz pendžer u more. Poleti Rahman k pendžeru i netom vidi ribu sa zlatnom krunom a žutim i crnim prugama gdje ispod pendžera otpliva.
Super prica. 🙂