Članak 331. ( Igman Alija)

 

Doskora je živio postar i koštunjav čovjek, seljak, i često slazio u Sarajevo Biješe mu kuća pod starom Igman-planinom, pa mu i ne biješe drugog imena, već Igman-Alija U koga je zimi sijelo, ko će najbolje društvo zabaviti, već Igman-Alija. Najveće strahote, bojeve s divovima i mnogo koješta priča Igman-Alija, a svagdje je on bio i to baš ponajbolji junak Evo jedne njegove, gdje opet sam o sebi pripovijeda.

 

“Ono ti ja, pobro si moj, u mladosti svojoj imadijah jednog vremena dosta para. Šta ću, kud ću, ne znam. Da mi je, štono vele, da se proveselim, da vidim svijeta: kad ću trošiti, da bar imam zašto, da ne žalim, ha? Je li Boga ti! Dok mi najednoć na um pade: Čuo sam da u Stambolu ima šta ti srce more zaiskat, pa onda, golem je to šeher, da ga za heftu na konju ne bi mogao obić’ , a svijeta! Tu se je, vele, sleglo sedamdeset milleta. A ja ti se, bogme, spremim, oženjen nijesam bio, a mater i sestru namirim, pa put pod noge. Zaboravih ti reći, obukao sam se, ama znaš, ko da u svatove idem. Hele bogme, šta ću ti duljiti, dugo sam iš’o, ne znam ni ja, pravo da ti kažem, eto čini mi se odavle sam poš’o baš negdje po Kasumu, a onamo sam stig’o a trešnje istom izašle, pa ti sad hesabi.

 

Kad dođem, opkonačim se u najboljem hanu.

 

Sutra rano, izađem iz hana i pođem jednim sokakom. Nijesam puno iš’o, kad evo ti preda me nekakve nene.

 

– Hoš-geldum, kako si, jesi l’ ti Bošnjak? – zapita me.

 

– Jesam – velim joj ja.

 

Poče me odmah zvati svojoj kući svejedno ko da me je sedamdeset i sedam puta rodila. Otimao sam se i šta nijesam radio, ali sve uzalud, ona doli-gori, oko mene k’o šejtan i odvede me svojoj kući. Kad tamo, zasenetim se, to ti sve uređeno k’o u našeg valije, sve lijepo prostrto.

 

Istom eto ti jedne djevojke i unese kahvu. Ona mi nena naišareti na nju i upita me begenišem li?

 

Šutio sam, nijesam ništa govorio. Nena me upita bi l’ ja curu uzeo pod svoj nićah. Ja odgovorim da ne bi; nijesam došao da se ženim, vać samo da osejrim Stambol. Opet ona oko mene i reče mi da idem u najbližu kahvu, pa da upitam u kojem su oni halu, te ako begenišem, dobro, a ako ne begenišem, nije ništa ni bilo.

 

Brate bogme, cura mi se svidjela, nema fajde, ali mislio sam se, šta ja znam, kako se može desiti, pa da čovjek nagraiše. Hele, odem u najbližu kahvu i raspitam njihov hal. Kad mi kazaše da je to lijepo mjesto, bogme ja ukabulim i oženim se. Svadba i sve ostalo svrši se za heftu dana. Nije prošlo puno vakta, dođem ja jednom iz čaršije kući. Kad, al’ me žena nešto naljuti, pa pođem da je udarim, a punica na me oči iskolači te mi veli:

 

– Znaš, ako je udariš, nećeš više biti insan, ko što si bio već nešto drugo.

 

Ja se još više razljutim i skočim da ih obje istučem, ali punica uze nekakvu šipku i udari me njome, pa reče:

 

– Dosad bio insan, a odsad magarac!

 

Kad se obazrijeh, kad ja magarac, baš pravi magarac, pa eto!Počnem da što govorim i da molim, a’ ja revem. One uzeše dvije toljage i istjeraše me iz kuće. Kad sam bio u avliji, počnem rikati, ne bi li mi se smilovale, al’ sve uzalud. U tome se skupi sav komšiluk i njih stane ružiti, što će im magarac, pa da ne mogu kod svojih kuča mirno sjediti. One odgovoriše da je nečiji tuđi onako unišo u avliju. Komšije uzmu toljage te me izlemaju i otjeraju daleko van grada. Ja jadan i kukavan, šta ću! Hodao nekoliko dana po merajama, djeca me ganjala, jahala, turala mi slamke u uho, a ja sve trpio.

 

Jednog dana odem opet kući, ne bi li mi se punica smilovala, pa me kako opet u čovjeka povratila. Kad eto ti nje, nosi onu sihirbasku šipku. ” Ah, evo našeg magarca, opet doš’o” , reče ona i zovnu mi ženu. Počnem se ja umiljavati, ne bi li me kutarisala toga belaja, al’ ona udari šipkom po meni i reče:

 

– Dosada si bio magarac, a odsada mali ćuko!

 

I ja se pretvorim u psa: počnem da govorim, al’ ja lajem Te laj, pa laj, dok se opet komšiluk skupi i s njima zajedno istjeraju me iz avlije.

 

Dva-tri dana sam se vucao po sokacima, te odem na more na obalu. Uniđem kradom u jednu đemiju, pa se ušutim, misleći da me preveze na onu stranu, pa ću krenuti kući.

 

Kad sam preš’o pođem jednim sentom za koji sam mislio da vodi u Bosnu. Dugo sam putovao, kad al’ ja izbijem u nekakvu tuđu zemlju. Gladan ko gladan, dođem u aščinicu, pa počnem mahati repom, ono ne bi l’ dobio što da jedem. Istom jedan čovjek dođe k meni, pa zaviče:

 

-Gdje si mali, hodi meni, hodi – i dade mi komadić hljeba. Iza toga povede me sa sobom kući. Kad smo došli kući, upita ga žena što će mu štene. A on joj odgovori da treba, jer svakako nemaju nikog ko će im zabavljati jedinče. Bogme ti ja tude ostanem. Pazili su me tako da sam jeo s njima i spav’o zajedno sa djetetom u bešici, koja je bila k’o salandžak odignuta od zemlje.

 

Jedne noći nešto se probudim. Kad pogledam, dijete spava. Već se počela zora ukazivati. Nu, vidi tu čuda, nekakva golema zmija pošla uz bešiku djetetu. Ja brže-bolje skočim, ščepam je zubima za glavu i počnem se s njom hrvati i lajati. Al’ eto ti moga sahibije i žene mu. Kad to vide, viknu:

 

– Stoga naša djeca umiru, eto nam hvala Bogu, to ostade živo!

 

Od tog doba počnu me bolje paziti i nagledati. Načine mi jedno šilte od perja i kupe mi struku dukata te metnu na vrat. To je bio moj amanet. Kad bi’ ja izašao sa svojim sahibijom u čaršiju, oni bi se drugi ljudi rugali što mi je metno dukate na vrat, a on bi im se pohvalio kako sam mu ja učuvao dijete od zmije. Plaho mi tude bilo lijepo, ne mogu ti kazati. Hele, meni na um pane punica, pa pomislim, da bi’ ja sa strukom otiš’o , može bit da bi me povratila k’o što sam bio – insan.

 

Mislio sam i mislio, pa se ukradem od svog sahibije i okrenem stambolskim sentom, oklen sam i doš’o.

 

Krio sam dobro onu struku da mi je kogod ne vidi. Kad sam došao na more, ušuljam se u jednu đemiju i prevezem se u Stambol. Trčao sam kroz sokake i prispio puničinoj kući sa strukom oko vrata. Zalajem u avliji, kad eto ti moje žene, te poviče svoju majku da vidi u mene struku oko vrata. Na to me odnesu u sobu i skinu mi struku. Ja pomislim da će me već oprostiti onoga gazapa, a ona uze šipku iza grede i opet me udari, pa me pretvori u goluba. Onda mi otvore pendžer i istjeraju me iz sobe na krov. Tude sam guk’o i plak’o svojim plačem, ali svejedno. Smislim se, te prhnem i odletim za dva-tri sahata za Bosnu.

 

Smislim se , te prhnem i odletim za dva-tri sahata za Bosnu. Dođem kući nekako oko ićindije. Bio sam plaho gladan. Po mojoj sreći razvijala mi sestra burek, pa uznosila juhke da ih suši. Ja sletim s kuće, gdje sam se bio zaustavio, te počnem čupati juhke. Sestra istrča sa oklagijom i htjede me udarit, ali ja utečem na krov.

 

– Vidi, majko, došao nekakav golub, pa mi sve juhke iščupa – povika ona.

 

– Neka ga, ćerko, neka. Ko hajvan, gladan, neka se najede – odgovori joj mati.

 

Pošto sam se najeo, slušao sam kako mi se majka i seka razgovaraju. U tom i akšam prispi. Ja se popnem na lipu – koja je bila blizu kuće – i tu opkonačim Kad je zamračilo, eto ti, doletiše na lipu dvije sove i počnu gledati oko sebe. Istom me jedna ugleda, pa upita drugu:

 

– Kakva je ono ‘tica ondje?

 

A ona joj odgovori:

 

– Zar ne vidiš da je golub?- Pa znaš da golub neće nikad na drvo – reče prva

 

– E, moja draga, ono nije pravi golub, nego Igman- Alija, pa je iš’o u Stambol i ono je punica njegova od njega učinila. Već da zna sad siromah pa da ode onamo i da uzme onu šipku u kljun kradom, pa da udari punicu i rekne ovim našim jezikom: Šta bilo – neka postane, onda bi on postao insan, a ona ono što on rekne.

 

Čim je svanulo, odletim ja u Stambol, te uniđem kroz pendžer na divhanu i nađem onu šipku Kad eto ti punice. Ja brže-bolje ispustim iz kljuna onu šipku i rečem: ” Dosada bila moja punica, a odsad mazga.” Čim sam to učinio, ona postane mazga, a ja insan kao i prije. Onda odem u drugu sobu i nađem ženu, te i nju pretvorim u mazgu.

 

Sada odem u čaršiju i istelalim kuću i sve što sam im’o, pa poćeram mazge kući. I, eto, znate da sam dugo gonio drva na njima, dok jednu naklaše vuci, a ja i drugu prodadoh, šta će mi.

 

Eto ti, moj dragi, što je ženski šer!