Jučer, tražeći nešto po netu, naletim na ovaj blog!
I mogu vam reći da mi se pravo pravo svidio, jer, osim što govori o temama o kojima sam i sam pisao, čini mi se da je bloger potkovan i u znanju, da razmišlja svojom glavom, ima slične stavove kao i ja, a čini mi se da je nov blog pa ću ga i ja malo pogurati i koristiti ako šta bude i ovdje kod sebe, kao sada..
Dajem dakle citat iz ovog jednog teksta o muzici, a u kojem se mogu pročitati informacije koje inače nećete čuti ili pročitati nigdje iz razloga što nam informacije o ovim i drugim temama daju ljudi koji te informacije skrivaju namjerno, ili ako ih znaju toliko ih umanje u ušima slušaoca da ih insan pođe smatrati i doživljavati kao neko zlo, kao neku devijaciju, a zapravo je sasvim obrnuto! Njihovi stavovi su zlo i devijacija..a o tom potom inšaallah..pa bujrun, uživajte u citatu a preporučujem da pročitate i ostale tekstove na blogu..
“Gazali u svojoj knjizi spominje stihove: “Koga ne dotaknu proljeće i cvijeće, tambura i muzika dok svira, čovjek je truhla hira, i niko mu pomoć’ neće…”.
Istraživanjem se dolazi do zaključka da je većina stare uleme spominjala pjesmu i muziku bez ikakvog ustrućavanja, jer se još uvijek nije stvorio taj napuhani balon sotonizacije muzike u njihovo doba, kao što se to vidi kod kasne uleme u naše vrijeme.
Ebulfeth bin Dekik Elid, bio je božje čudo u bogobojaznosti i skrušenosti, kojeg prozvaše Šejhom Islama, napisao je knjigu u kojoj podstiče ljude na ljepotu, umjetnost i muziku, a govorio je da se nada kod Allaha da mu melek na lijevoj strani (koji piše grijehe) nije ništa zapisao zadnjih četrdeset godina.
Porodica Medžišun, familija koja je puna uleme i muftija, volili su muziku i podsticali na nju. Ova porodica vodi porjeklo od Jakuba bin Ebi Seleme, jednog od velikana tabiina (družio se sa ashabima Omer b. Abdulazizom i Urve b. Zubejrom r.a.), koji je bio vrlo cijenjeni učenjak, a svirao je na raznim instrumentima te je druge podučavao sviranju. Unajmio bi pjevačice koje bi pjevale njegove pjesme dok on svira. Kaže se da je on prvi muhaddis (učenjak hadisa) koji je bio učitelj muzike.
Njegov sin Jusuf b. Jakub Madžišun, koji je živio jako dugo, prenosio je hadise i bio cijenjen ravija kod uleme. Doživio je vrijeme Imami Ahmeda b. Hambela i Jahja b. Maina. Imami Jahja spominje da su kod njega dolazili po hadis, a u drugoj sobi su njegove sluškinje svirale i učile muziku. Velikani hadisa i imami mezheba to nisu smatrali krnjavim osobenosću kod svojih ravija (prenosilaca hadisa).
Imam Jusuf, njegova braća i amidžići su bili ravije kod Buharije i Muslima, a dokumentovano su svi svirali i držali kurseve muzike. To niko nije osporio.
Abdullah b. Ebi Seleme, bio je učenjak Medine, pored imama Malika, kojeg bi halifa pozivao kada mu treba fetva. Halifa bi naređivao da talal (glasnik) viče na hadžu: “Niko ne smije davati fetve osim Malik i Abdullah!”
Imam Halili (autor knjige El-Iršad) spominje da je Abdullah davao fetve da je dozvoljeno pjevati uz sviranje uda (vrsta gitare).
Imam Ibn Abdulberr u svom djelu El-Intikaa spominje da je Abdulmelik b. Abdulaziz, učenik imama Malika, koji je bio Medinski muftija poslije Imama Malika, bio cijenjeni prenosilac hadisa od svog oca i od Malika, te da je bio poznat po slušanju muzike u Medini i kad je na putu. Imami Ahmed spominje da mu je došao Abdulmelik u goste, i doveo sa sobom svirače.
Hafiz Ibrahim, unuk Abdurrahman bin Aufa r.a., ashaba kojem je obećan džennet, učitelj (šejh) imama Šafije i imama Ahmeda, od kojeg hadise bilježe i Buharija i Muslim, bio je profesionalni muzičar, producent i kompozitor.
Ibrahim b. Saad je došao u Irak godine 184 H. pa kad je halifa Harun Errešid čuo, odmah naredi da se on ugosti i počasti. To se proču Bagdadom, pa pohrliše k njemu učenici da čuju hadise. Jedan je došao i našao šejh Ibrahima kako svira i pjeva, pa reče: “Htio sam da od tebe naučim hadise, a ti sviraš. Allaha mi neću od tebe ništa uzeti!”. Ibrahim reče: “Ja ništa time ne gubim, osim tebe lično.” Ovaj učenik se naljuti pa pođe da se zaklinje ovo i ono…a šejh Ibrahim doda: “Kad je tako, onda se ja zaklinjem da neću nikome ni jedan hadis prenijeti dok prvo nešto ne odsviram i odpjevam!”. Proširi se ovaj slučaj pa za to sazna halifa Harun, te ga pozva jednog dana na dvor i reče: “Imamu Ibrahime, reci nam koji hadis od Poslanika da se okoristimo!”, a on reče: “Donesite mi ud!”, pa halifa upita: “Misliš na mirisni ud? (ud je ime za gitaru, ali znači i Aquilaria, drvo koje tinja i miriše)”, pa reče: “Ne, nego ud na kojem se svira.”, pa se nasmija halifa Harun, i Ibrahim shvati o čemu se radi, pa reče: “Vođo pravovjernih, ti si haman čuo za slučaj budale koji me jučer iznervirao?”, reče: “Da. Donesite mu ud!”, pa je imami Ibrahim odpjevao ljubavnu pjesmu. Halifa se zadivi njegovoj umjetnosti pa ga upita: “O imamu, pa ko to od učenjaka mrzi ovakvu ljepotu?”, a on odgovori: “Onaj kome je Allah svezao dušu u čvor.”
Imam Ebul Meali El Džuvejni spominje u svojoj knjizi da je Abdullah b. Zubejr slušao pjevačice dok su svirale gitaru, i u tom kod njega dođe Abdullah b. Omer r.a , pa kad vidje gitaru u rukama Bin Zubejra reče: “Šta ti je to?”, a on mu doda gitaru u ruke. “Da ovo nije sirijska vaga?” upita Bin Omer r.a., a Bin Zubejr r.a. ogovori: “To je vaga koja vaga inteligenciju”.
Onaj ko ne osjeti ljepotu muzike je veoma opasna osoba i sigurnosna prijetnja društvu, jer dokazuje da je okorjelog srca.
Jedne prilike je Imam El Muzeni hodao sa imami Šafijom, a s njima bjaše Ibrahim b. Ismail Bin Ulejje, pa su naišli pored jedne kuće iz koje se čula pjasma, pa reče Šafija: “Priđite da bolje čujemo…”, pa kad su saslušali pjesmu uz koju je djevojka svirala, Šafija upita Ibrahima: “Kako ti se čini?”, a ovaj reče: “Ništa ne osjećam.”, a imami Šafija mu odgovori: “Pa ti onda nemaš osjećanja!”.
Ebu Talib El Mekki kaže u svojoj knjizi Kut El Kulub: “Ko omalovažava zaljubljenike muzike, onda je omalovažio sedamdeset pobožnih učenjaka!”, u smislu da on ima dokumentovano da su desetine pobožnih učenjaka volili muziku.
Abdullah bin Džafer, unuk pravednog halife Alije r.a., pjevao je i komponovao svoje pjesme dok su mu djevojke svirale po njegovim uputama, i to dok je Alija r.a. bio živ.
Poznati ehli-sunnetski učenjak Ebul Mensur El Bagdadi je volio muziku i nije vidio nikakav problem u tome. Napisao je knjigu u kojoj je potvrdio da je na njegovom stanovištu bio Kadi Šurejh, Ibn Rabaha, Said Bin Musejjeb, Imami Ibn Šihab Ezzuhri, i mnogi drugi veliki imami.
Zato je kasnijim učenjacima bilo čudno kako se neki usuđuju da šire glasine o koncenzusu uleme o zabrani muzike, pa je na primjer imam Ševkani bio primoran da napiše knjigu “Prekid potvore koncenzusa o zabrani slušanja muzike“.
Takođe, poznati imam Ibn Hazm, koji je Allaha obožavao tako što je doslovno slijedio vjerske tekstove (zahirijska škola), ima nekoliko pisanih djela u kojima jasno opovrgava zabranu muzike, te instrumente smatra validnim imetkom koji se kupuje i prodaje. Sve hadise, kojima se okorjeli anti-muzičari služe da dokažu zabranu, Ibn Hazm je opovrgao bilo kakvu mogućnost da oni dokazuju zabranu muzike.
Imam Ebu Bekr El Mudžahid (autor “Sedam Kiraeta”), kao i imam Bin Kutejbe, Imam Abu Bekr b. Elarabi (autor “Ahkamul Kur'an”), Ebu Ishak Ešširazi, imam El Meverdi, imam Ebulfadl Ibn Tahir, imam El-Gazali, i mnogi drugi, nisu smatrali da je muzika zabranjena, a šlag na torti je sultanul-ulemaa Elizz Abdusselam koji također nije vidio zabranu muzike.”
link za blog:
